Anđeo /h.s./

Poglavlje 30 - "Možda je Caroline prava za mene"

Ne oslanjaj se previše na ljubav, to je zid koji je sklon padu.
(Desanka Maksimović)

Vraćam se kući iz kupovine vozeći veoma sporo s obzirom da je nevrijeme pogodilo Mičigen I kiša pada neprestano. Tek je početak oktobra I već se prilično prepoznaju jesenjski dani. Ipak, bilo je lijepo. Nisam izlazila iz kuće što nije zdravo, ali nisam imala društva kada svi rade pa se osjećam kao kreten zbog toga što I ja nemam posao.

Harrya nisam vidjela od njegovog rođendana što je jako dugo, ali se radujem što ću za samo nekoliko minuta ponovo da ga vidim jer svi imamo večeru kod njegovih. I zbog toga se osjećam kao đubre što ne znam da spremim neko dobro jelo pa da I tata I ja njih pozovemo.
Dok sam se vozila primijetila sam da moram da natočim gorimo, pa sam skrenula do prve pumpe koju sam vidjela. Izašla sam iz auta I na moje iznenađenje ili zaprepašćenje iz auta ispred mog izašao je James. Htjela sam brzo da se okrenem I odem jer me kući čeka momak koji ga sasvim slučajno ne podnosi, ali mi moja učtivost to nije dozvoljavala.

“Koliko je prošlo otkako se nismo vidjeli?” rekao je prilazeći mi u uskim tamnim farmerkama I kožnoj crnoj jakni. Prišavši mi obavio je ruke oko mene I poljubio u obraz što uvijek radi kada se sretnemo. “Povrijeđen sam što si me isfurala za druženje.”

“Izvini, bila sam jako zauzeta.” Koji izgovor, svako bi znao da ga lažeš.

“Ili bolje rečeno, mamak ti ne dozvoljava.”

Odmahnula sam. “Nije tako. Stvarno nije tako.”

“Kako ti kažeš.” Rekao je I podigao ruke u vazduh kao da se predaje. “Inače, prelijepo izgledaš.” Nasmijao mi se svojim šarmantnim osmijehom.

“Hvala ti.”

Odmahnuo je glavom uz osmijeh. “Šta je reći pa te ne viđam. Kao da nisi kući.”

“Jesam, samo nemam društvo. Svi imaju posao pa ne izlazim.” Rekla sam I naslonila se na jednu nogu.

“To pogođa ravno u srce, Aurora.” Promrmljao je namršteno I stavio ruku na lijevu stranu prsa. “Ja sam mislio da smo bar malo prijatelji.” Bila sam krenula sa izgovorima, ali me zaustavio prije nego što sam počela lagati. “Uredu je. Znam da nismo prijatelji.”

“Jesmo.”

Odmahnuo je. “Nismo.” Tiho je rekao sa pomalo tužnim izrazom lica. “Razgovarali smo o tome, ali ništa. Nije bitno. Naravno da ćeš izabrati stranu svog momka.”

“Nije tako.”

Klimnuo je, ali se ipak nasmijao. “Uredu je. Nisam kreten da te ne poštujem zbog toga. Voliš ga previše da bi se posvađala sa njim zbog mene.”

“Izvini.” Rekla sam I skrenula pogled. Bilo me toliko sramota da ga gledam u oči a ponašam se stvarno kao kretenuša prema njemu. Samo ne volim da mu dajem lažne nade a ni da se moj momak naljuti zbog toga. To je zadnje što mi sad treba.

“Ali, ipak, imao sam malo nade da ćemo se vidjeti još koji put prije nego što odeš.”

“Odem gdje?”

“U London.”

Pogledala sam ga namrštenog lica I odmahnula glavom. “Ne razumijem te. Zašto bih ja išla u London?”

“Ne, ja ne razumijem.” Rekao je zbunjeno I podbočio se na jednu nogu dok me gledao smeđim očima koje su imale drugačiji sjaj nego inače. “Harry je prije neki dan rekao da se početkom sljedeće godine selite u London.”

Ponovo sam odmahnula glavom I izdahnula. Tipično je za Harrya da donosi moje odluke umjesto mene, ali čak nisam znala ni da on zasigurno ide. Rekao mi je jednom da mu je to u planu ali nikada nije rekao da je siguran.