Anđeo /h.s./

Poglavlje 37 - "Sve što imam mi je u ovom autu"

Ljubav je ta temeljna bit koja ispunjava I prožima,
iz središta prema vajskim rubovima,
sve šire krugove svojih misli I postupaka.
Ljubav je talisman ljudskog dobra I zla –
čudno sredstvo koje dopier iz svake ljudske duše.
(Elizabeth Gady Stanton)

Suze su mi nekontrolisano padale niz vrelo I rumeno lice iako sam ih htjela zaustaviti. Trudila sam se, ali nisam mogla. Kao da su bile protiv mene I htjele da mi dodatno otežaju činjenicu s kojom I sama pokušavam da se snosim najbolje što mogu. Nasmijala bih se, rado bih se nasmijala, ali mi nešto ne dozvoljava to da učinim.
Harry.

On je divan I znam da me ne bi napustio, ali toliko se plašim da neće moći da ju prihvati I da će mene kriviti za sve, jer budimo iskreni to će se desiti. Znam kakav je I znam da će nešto reći što ne misli. Možda će mu kasnije biti čak I drago što ćemo imati dijete, ali u prvi momenat će sigurno početi lupati stvari po kući.

Zašto za ime Boga nisam postupila drugačije I ne dopustila mu da vodi ljubav sa mnom sa zaštitom? Moralo je ovo da se desi. Šta će moj otac na to da kaže? Hoće li me on podržati u svemu ovome ili će me ostaviti zato što mi je rekao da se pazim, a nisam? Da li bi imala podršku u bilo kome? Da li bi ja uopšte bila dobra majka?
Nemam pojma kako je to brinuti se konstantno o nekom biću koje jedva staje u moje ruke. Šta ako se zagrcne dok bude jelo? Šta ako ne budem mogla da dojim? Šta kada Harry bude radio I niko ne bude tu da mi pomogne oko djeteta? Hoću li poluditi?

“Aurora?” dozvala me Alice kada smo se parkirali ispred zgrade gdje je Harryev stan. Najradije bih otišla u Stefanov, ali tamo mu ne bih mogla reći. Radije bih to obavila ovdje bez pogleda javnosti. “Želiš li da idemo sa tobom?”

Odmahnula sam glavom I obrisala suze. “Mogu sama, hvala.” Prošaputala sam promuklog glasa I sliku stavila u džep od jakne kako se ne bi pokvasila dok budem ulazila s obzirom da je počela da pada susnježica.

“Hoćeš biti dobro?” upitala me Phoebe koja je bila jednako zabrinuta kao I Alice.

Klimnula sam glavom I ispustila izdah za koji nisam znala ni da sam ga zadržala. “Dajte mi samo minut I izlazim.” Klimnule su glavom sa razumijevanjem I sačekale nekoliko trenutaka da se priberem. “Nemojte nikome da govorite za ovo, može?”

Nakon što sam se uvjerila da su obje dale potvrdan odgovor izašla sam iz auta I uputila me prema ulazu u zgradu. Okrenula sam se jednom I mahnula im gledajući kako njihov auto nestaje iza ugla. Prepuštena samoj sebi sam se pokušala smiriti dok sam se vozila liftom do sprata na kojom je Harryev stan.

Nisam mogla da zanemarim svoj grozni odraz lica u ogledalu lifta. Oči su mi bile natečen kao da me neko tukao deset dana bez prestanka. Gdje mi je uopšte bila pamet kad sam se rasplakala? Nije kao da Harry neće primijetiti da nešto nije uredu.
Vrata su bila otključana tako da se nisam trudila da kucam nego sam samo ušla I tiho zatvorila vrata za sobom. Odmah je izašao iz dnevnog boravka obučen u crni tanji džemper I tamne hlače. Pogled mu se zaledio kada me vidio ovako uplakanu.

“Ljubavi, jesi dobro?” upitao je promuklo kada je došao do mene.
To je bila granica za mene, jer već u sljedećoj sekundi sam se bacila u njegov zagrljaj I počela da plačem gore nego maloprije u Phoebinom autu. Bio je zbunjen I uplašen, ali je ipak obavio ruke oko mene I stisnuo moje malo tijelo uz svoje. Moje ruke su bile stisnute uz moja prsa tako da sam mogla da osjetim ubrzano kucanje mog srca.

“Aurora, šta je bilo?” upitao je nježno I pomilovao me po kosi. Samo sam odmahnula glavom I nastavila da plačem dok je on bezuspješno pokušavao da dobije odgovor od mene. “Da li se nešto desilo Alice?”