Anđeo /h.s./

Poglavlje 24 - "Zaljubila sam se u tebe, Harry"

Ljubav ne postavlja suvišna pitanja, jer ako počnemo da mislimo,
počnemo I da se plašimo. To je neki neobjašnjiv strah I ne vrijedi ni
da ga provodimio u riječi. Možda je to strah od prezira, od neprihvatanja,
strah da se ne prekine čarolija. Izgleda smiješno, ali tako je.
Treba okušati sreću. (Paulo Koeljo)

Sutradan sam napokon odlučila da idem kod Harrya. Bilo mi je jako loše što ga nisam vidjela skoro čitavu sedmicu pa sam poslije doručka spremila nekoliko krpica, odlijela u torbu I uputila se na autobusku stanicu. Srećom, tata je pristao kada sam mu saopštila da idem I da ostajem cijeli vikend, ali naravno da mi je rekao da se pazim. Na koji način nije navodio, ali sam ga jasno razumjela.

Sinoć sam razgovarala sa Harryem I rastužila sam se kada je rekao da neće uspjeti da dođe za ovaj vikend jer ima trening fudbala, iako živi možda pola sata udaljeno od mee, no razumijem ga. Nije lako čitav dan biti sa djecom.  Bilo mu je žao I htio je da izostane u subotu I dođe meni, ali sam ga ja uvjerila da to nije potrebno iako jeste. Nedostajem mi toliko mnogo da se plašim za svoje dobro ako prekinemo.

Dok samo koračala prema stanici pored mene se zaustavio poznati VW. Jamesovo lice provirilo je kroz spušteni zatamljeni prozor. Sa osijehom me pozdravio I upitao me gdje idem. Na moju nesreću rekao je da I on ide u grad pa sam bila prinuđena da idem sa njim jer je insistirao na tome.

Nemojte me shvatiti pogrešno, meni je on super kao prijatelj ali kako sada ne želim ništa da imam sa njim ne mislim da je toliko dobro da se družimo. On ima osjećaje prema meni a ja prema njemu ne. Uostalom imam jako ljubomornog momka što se tiče Jamesa I ne želim nikome probleme.

“Znači, ti I kovrdžavi?” upitao je kada smo napokon krenuli.

Klimnula sam glavom gledajući u svoje prste koje sam držala u krilu. “Da.”

“Velika šteta po mene, ali ako si ti srećna ne mogu ništa loše da ti kažem. Iako bih volio da sam ja uspio da te pridobijem.” Promrmljao je. “I naravno volio bih da si mi ti to rekla nego da mi oči stanu kada sam vas vidio kod njegovog auta.”

“Izvini.” Pogledala sam u njega. Lice mu je bilo ozbiljno a pogled fokusiran na cestu kojom se vozimo. “Nisam znala kako. Ne znam ni kako se desilo pa nisam znala ni kako da ti objasnim. Osjećam se jako loše, oprosti.”

“Uredu je. Stvarno jeste samo sam od tebe očekivao da skupiš hrabrost I da mi kažeš. Ne bih ti ništa uradio ako si se toga plašila.”

“Nisam nego jednostavno nisam znala kako.” Prošla sam rukom kroz kosu I izdahnula. “Znam da sam I kukavica I koza I sve. Znam. Oprosti.”

“Stvarno je uredu.” Pogledao me I napokon se nasmijao. “Možemo li bar da budemo prijatelji?”
Klimnula sam I nasmijala se osjećajući se bolje kada znam da nije ljut na mene. Od grižnje savjesti ne bih mogla da spavam. Jasno mi je da sam se ponijela kao idiot I kajem se zbog toga ali kao da sam trebala prekinuti sa njim. A ja nikada nisam prekinula ni sa kim.
Nešto u meni je htjelo da zna gdje on ide, ali sam shvatila da bi bilo jako bezobrazno da ga pitam da mi ipak ispriča kada to ne želi sam da mi kaže. Znam da nije dužan ništa da mi govori, ali ipak. No, bolje mi je da svoj nos držim u svojim stvarima, a ne kopam po tuđim.

“Ti ideš kod njega?”

“Da.”

“Reci mi, molim te, da li ti je lijepo sa njim?” ćutala sam neko vrijeme neznajući da li zastvare želi da čuje odgovor na to pitanje. Vjerovatno je primijetio izraz sumnji na mom licu pa je rekao “Prijatelji smo. Mogu podnijeti.”

“Da, jako mi je lijepo sa njim.”

“Fino.”

Zašto mi se čini da je to rekao preko volje?