Poglavlje 2 - "Mislim da je to sudbina"

672 58 61
                                    

Gdje je u tom svijetu sazdanom na mržnji I razaranju bilo mjesta za ljubav?
Dok na to pitanje nema odgovora, život je besmislen.
(J. B. Singer)

Sljedećeg dana sam se probudila jako kasno. Umorna sa lupanjem u glavi sam se prevrtala  po krevetu proklinjući Nicole što me je natjerala da idem sa njom. Mutno se sjećam polovine večeri. Zapravo, otkako je Nicole pobjegla sa Niallom pamćenje mi je postalo zamagljeno.

No, jednog se sjećam jako dobro.

Kovrdžavog momka koji mi je ostaviljao poljupce po vratu dok sam se ja borila za zrak. Da priznam bilo mi je jako čudno što mi je ostao tako dobro u sjećanju. I nakon toga što sam bila gotovo pijana. Nije mi se to svidjelo. Lika ne znam, čak ni za ime nisam sigurna da li sam zapamtila.

Harry.

Ne mogu da kažem da mi to ime ne donosi emocije. Ali sam umeđuvremeno navikla kako da se snosim sa spomenom njega. Prošlo je previše dugo da bih se opterećavala sa time I da bi me boljelo srce. On je prekinuo kontakt, on nije htio da ostanemo prijetelji. Njegov je gubitak.

Kako ne bih razmišljala o tome iskočila sam iz kreveta i nakon što sam obavila higijenu sišla u prizemlje. Tata je sinoć bio ljut što smo zakasnile 40 minuta, ali ga je baka uspjela urazumiti i tako nismo dobile zabranu izlazaka niti bilo kakvu posljedicu.

Hvala, bako.

Kada sam sišla u prizemlje poznatim stepenicama, ušla sam u dnevni boravak pa u kuhinju. Tata i Nicole su sjedili za kuhinjskim stolom i jeli picu, dok je baka samo odmahivala glavom i žalila se kako ne jedu zdravo. 

“Jutro.” Pozdravili su me u glas. Uzvratila sam im i sjela na jednu stolicu, te uzela komadić pice. “Dok si ti spavala Nicole i ja smo išli da kupimo auto. Nismo htjeli da te budimo.” Rekao je tata i nasuo mi u čašu soka.

“Zašto niste? Išla bih sa vama.” Rekla sam kada sam progutala zalogaj.

“Mislili smo da ti treba odmor od sinoć. A uostalom, nisi ljubitelj ranog ustajanja. Oprosti.” Rekla je Nicole. “Ali je tata odluči da kupi auto po tvom izboru…” izdahnula je i već znam da joj se ne sviđa auto koje su kupili. “… I picu takođe.”

Nasmijala sam se i prevrnula očima. Nekada zna da bude prava sestre prema meni, ali nekada zna da me ne podnosi. U sekundi može da promijeni mišljenje o meni. Ali čak i kada smo ljute jedna na drugu, ona ne da na mene. Dok smo još išli u srednju u Mičigenu ona je bila moj anđeo čuvar. Nije dala nikome da me zeza, ali nekada zna da bude takva da me pojede koliko me ne podnosi.

“Kakav auto ste kupili?”

“Audi.”

“Novog?” pitala sam razrogačenih očiju.

“Nažalost ne, ali izgleda kao da je nov tako da nije toliko loše. Nema ni jednu ogrebotinu i dijelovi su mu dobri.” Objasnio je tata i počeo da čisti ono što su on i Nicole prosuli.

“Pa, dobro  nije neka šteta što je nije nov. Ako je stabilan i ako ga ja budem vozila onda je savršen.” Našalila sam se.

Kiselo se nasmijao I prevrnuo očima. Nisam marila za to već sam samo nastavila da jedem picu.  “Ubićete se sa tom hranom. Bolje se hranite.” Rekla je baka po ko zna koji put.

Prevrnula sam očima, ali se I nasmijala jer je to ipak naša baka. Mila I nježna baka koja je uvijek brinula o nama. Nedostaje mi ta ženska pažnja. Uredu je tata, ali nedostaje mi mama. Ne moja mama Susan već bilo koja mama.

“Kada idemo?” pitam kada pojedem svoje parče.

“Zapravo sada.” Rekao je tata. “Baš smo htjeli da te probudimo.”

Anđeo /h.s./Où les histoires vivent. Découvrez maintenant