Anđeo /h.s./

Poglavlje 39 - "Udaj se za mene"

Budi uvijek sa mnom, uzmi bilo koji oblik, izludi me!
Samo me nemoj ostaviti u bezdanu, gdje ne mogu da te pronađem!
O Bože! To je neizrecivo! Ne mogu da živim bez mog života, moje duše.
(Emili Bronte 'Orkanski visovi')

Zima je prolazila realtivno brzo. Počelo ju je zamjenjivati kišoviti vrijeme, ali ipak se desi da nekada progrije sunce iza oblaka. Već je bio mart I činilo se kako se priroda polako oporavlja I lišće je počelo da raste na drvećima. London u proljeće je jednako lijepa kao I zimi što je bilo I za očekivala ali sam ipak bila srećna gledajući centar grada kroz stakleni zid stana.

Stomak mi je blago ispupčen, kao da sam se udebljala, a ne kao da u njemu živi malo biće koji iz dana u dan sve više volim I sa kojim sve više pričam. Pričam mu priče kada sam ja bila mala ili mu prepričavam Diznijeve bajke, kao da me može čuti. No, nije kao da imam nešto bolje za raditi čitave dane kada je Harry na poslu.
Tako sam usamljena u posljednje vrijeme, ali ćutim jer znam da se Harry trudi da mi ništa ne fali što nije slučaj u materijalnim stvarima, ali toliko mi nedostaje on. Znam da je umoran I zauzet I zbog toga ne želim da glumim ljubomornu djevojku iako nekada moje emocije preovladaju I završim plačući što nije dobro za bebu.

Nekada, kada dođe sa posla I kada se osjeća dobro izvede me u grad na večeru ili u kino, ali uglavnom samo jede I legne u krevet da spava dok ja ostajem do kasno I čitam neke knjige koje sam uzela u gradskoj biblioteci. Polako počinjem da mislim da će naša beba dijetili moju strast za knjigama ili će joj sada dosaditi pa ih neće htjeti ni pogledati.

Danas je na redu Lauren Kate I njen roman Suze. Pomalo ironično s obzirom da se osjećam potišteno, ali ništa što ne mogu podnijeti. Tako da sam se udubila u priču Eureke I kako je ona izgubila sposobnost da plače zato što je u nekakvom šoku od smrti svoje majke.

Ja iako nemam dobar odnos sa mamom mislim da ne bih dobro podnijela kada bih ju izgubila. Nadam se da će tako I moje dijete misliti o meni ili Harryu samo što ćemo nas dvoje biti roditelji puni podrške, baš kao moj tata ili njegovi roditelji.
Dok sam čitala kako je zatvorena I kako nedruželjubiva nisam mogla da prestanem da razmišljam o mami I tome da bih ju možda trebala nazvati I reći joj da sam trudna jer sumnjam da zna. Sa tatom ne razgovara, a sa Nicole samo poslovno, kao I sa mnom tako da mislim da još ne zna da će uskoro postati baka.

Mogu da zamislim koliko će šokirana biti da će I sama možda povraćati nekoliko dana. A kada dođe sebi počeće da plače zato što će postati baka tako mlada I tako lijepa. Još nema nimalo bora na licu tako da niko ne bi slutio da ima kćerke od dvadeset I više godina, a sada još I unuče. To bi ju totalno uništilo.

"Halo?" javila se nakon drugog zvona glasom potpuno damskim.

"Aurora je." Rekla sam iako sam znala da zna da ju ja zovem.

"Dušo." Rekla je gotovo radosno što je značilo da je u društvu. "Kako si?"

"Dobro, mama." Zakačila sam pramen kose iza uha I ustala sa kreveta te počela šetati gore-dole po sobi. Više nisam sigurna ni zašto sam ju nazvala, tako das am učutala ne znajući šta da kažem.

"Htjela sam da te nazovem, ali oprosti mi, bila sam zauzeta." Rekla je I već sam ju mogla zamisliti kao gospođu Benett iz Jane Austeninog romana. "Srećan rođendan, dušo."

Htjela sam se od muke nasmijati, ali sam ipak odlučila da to ne učinim, jer bi to možda dovelo do svađe I toga da se loše osjećam tako da sam joj samo zahvalila I rekla da moram ići te prekinula razgovor I telefon bacila na krevet dok sam išla u kupatilo kako bih se mogla opustiti uz toplu kupku.
Trebalo bi da me bole što mi rođena majka nije znala kada mi je rođendan, ali kao da sam postala nijema na njene postupke ili njeno ne smatranje da smo joj Nicole I ja nekada bile toliko bitne da nam je čitala priče za spavanje. To je postalo pak nebitno onoga dana kada je napustila našu kuću I udala se za previše bogatog Kevina.