Anđeo /h.s./

Poglavlje 32 - "Poljubio te?"

Uvijek se nađe jedna žena da te spasi od druge
I dok te ta žena spasava, sprema se da te uništi.
(Čarls Bukovski)

Harry

Umoran vraćam se sa posla. Kišovito vrijeme je prestalo i zamijenilo ga je sunce, ali je hladan vazduh ostao isti. Sumnjam da će zima biti topla. Vozim se uokolo već nekoliko minuta nespreman da odem kući jer znam da ću tek onda shvatiti koliko mi nedostaje.

Bilo mi je jasno koliko sam pogrešno postupio kada sam joj rekao sve one riječi, ali bio sam ljut. Znam da to nije izgovor za moju glupoću I gorko se kajem zbog svega. Htio bih da vratim vrijeme I da ju pokušam ubijediti drugačije.

Previše naivno sam mislio da mogu bez nje. Istina je bila potpuno suprotna. Patim gore nego ikad. Čak nemam ni nade da ćemo se pomiriti kada znam da je otišla u Australiju. Namjeravao sam da joj se izvinim I tražim novu šansu ali kada mi je Phoebe rekla da je Aurorin tata rekao da je otišla sve je isparilo.

Ne znam da li će se vratiti ili je odlučila tamo da traži sreću. Raspravljali smo o njenom odlasku tamo I rekla je da naša veza ne bi opstala kada bismo bili kilometrima odvojeni ali sada kada smo prekinuli možda je promijenila mišljenje. Tako da sam odlučio da ju ne zovem I ne sputavam. Ako ona misli da tamo može biti srećna ne želim da joj ja budem na putu ka sreći.

To ne znači da me ne proganja noćima kada legmen da spavam I drugu stranu kreveta vidim praznu. Ili svako jutro kada se probudim I ne vidim njen osmijeh u mislima. Sada samo vidim nju uplakanu kako me gleda kako odlazim. Teško je reći mozgu I srcu da se odviknu od nje. Previše mi se duboko uvikla pod kožu da bi mogao da ju zaboravim.

Volim je.

Ona je sve što mi je trebalo, a ja kreten nisam znao da ju cijenim I zadržim uz sebe. Priznajem da nije bilo uredu od mene da ju ne pitam da li želi da ide u London sa mnom, ali sam stvarno mislio da se to podrazumijeva s obzirom da smo razgovarali I o tome da se vjenčamo I imamo djecu.

Ali zaslužio sam sve. Ubio bih se zbog sve boli koju sam joj nanio. Samo molim Boga da ne pati previše. Emocionalna je I ne bi bilo dobro za nju da se previše posveti našem prekidu. Bilo bi bolje da me brzo zaboravi I krene naprijed ma koliko god to mene zaboljelo. Bitno mi je samo da bude srećna.

Odmahnuo sam glavom u pokušaju da ju otjeram iz misli. Bilo je nemoguće I pomisliti na to. Pogledao sam na telefon I razočarao se kada sam vidio da nema poruka od nje niti propuštenih poziva. Bacio sam ga nazad na sjedalo I nastavio voziti do stana.

Bio je prazan I usamljen. Toplota je ispunjavala prostor, ali uprkos tome sam osjećao hladnoću u tijelu. Umoran bacio sam se na trosjed u dnevnom boravku I uzeo u ruke našu uramljenu sliku koja je bila veće nekoliko dana na mom vidiku.
Kada mi  je telefon zazvonio na trenutak sam se bio ponadao da je ona, ali Niallovo ime je bilo ispisano na ekranu. Javio sam se uz režanje.

“I meni je drago što čujem tebe.” Sarkastično je rekao. Ponovo sam zarežao. “Zvala me Phoebe. Kaže da se osjećaš mrtvo pa sam mislio da nazovem I provjerim šta se dešava.”

Naravno da ga je zvala. Zašto sam pomislio da će me ostaviti na miru. Gospode, upravo sada želim da nikoga nije briga za mene I da me ne uznemiravaju.

“Kao da ti nije rekla koji mi je.” Prevrnuo sam očima pomalo iznerviran.

“Jesi pokušao da ju nazoveš?”

“Ne.”

“Možda bi trebao.”

“Niall, ovo nije film u kojem ja mogu da odem u Australiju I osvojim ju nazad I živimo srećni do kraja života. Mi nismo Pepeljuga I njen princ. Zapravo, ne znam ni da li su oni živjeli srećno do kraja života. Možda su se rastali? Ko će znati. Jedino što je sigurno jeste da joj je bolje bez mene. U suprotnom ne bi otišla.”