NA GRANICI

18. deo

A: Kako ništa nisi našla?
Upitala me je Ana koja je ležala na mom krevetu dok sam ja sedela na fotelji, jer se ona previše raširila.
J: Lepo, apsolutno ništa nema u njegovoj sobi osim knjiga i još knjiga i još knjiga...
A: Možda ima neku tajnu sobu iza ormara.
J: To bi bilo logično. Da smo u filmu.
A: To bi rekla i kada bih rekla
da ćeš lično poznavati najtraženijeg kriminalca u Beogradu.
Imala je poentu. Nikada to ne bih ni pomislila.
J: Dobro, ali soba iza ormara? To je već previše.
A: Nikad se ne zna.
J: Pa ako se ispostavi da je tako onda ću zasigurno znati da sam se zaglavila u nekom paralelnom univerzumu.
A: Jesi li sigurna da želiš da nastaviš? Šta ako te stvarno povredi?
J: Ako do sada nije, neće nikada.
A: Nije da nije pokušao.
J: Samo mi je malo stegao ruku, ništa strašno.
A: I zato nosiš duge rukave na 20 stepeni misleći da nisam shvatila da imaš modrice na ruci.
Duboko sam uzdahnula. Ne znam ni zašto sam pokušala da je prevarim. Nije ona glupa.
J: Moram da ih sakrijem, jer ako ih moji vide onda će početi da me ispituju.
A: Molim te nemoj da praviš gluposti. Ako vidiš da si stigla do vrhnuca njegove strpljivosti molim te, prestani sa ovim.
J: Okej.
Osetila sam njen ozbiljan pogled na sebi koji sam pokušavala da izbegnem. Naravno da neću prestati.
A: Pogledaj me u oči.
Napokon sam je pogledala u njene sivkaste krupne oči.
J: Obećavam.
Osećala sam se loše, jer sam je lagala, ali da li sam imala izbora? Obećala sam i sebi da neću prestati dok ne vidim onog gada iza rešetaka gde i zaslužuje da bude.
A: Hoćemo li krenuti? Zakasnićemo. Mislim, za razliku od tebe, neki vole da stignu na vreme.
J: Ma daj, sada me već prozivaš. Nisam ja kriva, to mi je u genima.
A: Genima? Sigurna sam da niko u tvojoj porodici ne kasni svakodnevno. Tvoja mama čak dolazi i ranije na posao.
Moja mama. Totalno sam zaboravila na nju. Nismo se čulo još od onog dana kada se desila pljačka. Sada vidite koliko smo zapravo vezane. Nikako.
J: Dobro onda, kreni.
Ustala je sa kreveta, te uzela ranac sa poda i izašle smo iz sobe.
Ušla sam u dnevnu sobu gde je bio Vuk. Nekada stvarno pomislim da on ni ne ide u školu, jer uvek je tu.
J: Zar ti ne ideš u školu?
V: Nemam ništa zanimljivo prva dva časa tako da.
A: Moraš da ideš u školu Vuče. Ne želim da budem sa nekim ko je nepismen.
V: Jel tako?
Nasmejano je rekao ustajući sa kauča i prilazeći joj.
Ja sam otišla u hodnik kako bih ih ostavila same. Stvarno nisam htela da vidim kako se ljubakaju.
J: Ana ti reče da ne voliš da kasniš, a?
Viknula sam iz hodnika dok sam gledala na sat. Bilo je 20 minuta do početka časa, a nama je do tamo trebalo pola sata. Možda čak i više ako nam bus ne stigne odmah.
V: Voziću vas ja.
Rekao je, te sam ga ubrzo ugledala kako ulazi u hodnik dok je držao Anu za ruku. Bože kako su slatki.
Videla sam da je Ani bilo neprijatno, jer je bila stvarno ozbiljna oko toga da kada je sa mnom nema Vuka, ali ta neprijatnost se povukla kada sam se ja nasmejala.
V: Šta si se ukipila? Hoćeš li izaći kroz ta vrata danas?
Tek tada sam shvatila da sam se malo više zamislila o tome kako nije fer, jer ja nemam dečka sa kojim bih bila savršen par kao što su njih dvoje.
J: Ne budi tako bezobrazan. Delim svoju najbolju drugaricu sa tobom. Budi mi zahvalan.
A: Deliš? Jesam li ja neki predmet ovde?
Nasmejali smo se, te ušli u auto koji je krenuo u roku od dve sekunde.
Nakon 10/15 minuta našli smo se na parkingu škole.
J: Ja ću polako da krenem.
Rekla sam, te izašla, ostavljajući ih same kako bi se pozdravili.
Bilo mi je preglupo što je Ani bilo neprijatno zbog mene, ali eto olakšaću joj.
Mislim ne bi mi bilo baš prijatno da gledam kako mi se najbolja drugarica i brat ljubakaju, ali mogu da pričaju. Baš kao što su i pre.
Pogledala sam na sat, te videla da čas počinje za dva minuta.
Trebalo bi da se zabeleži, jer sam prvi put od početka godine stigla na vreme. Pa, valjda ću stići na vreme, jer je Ana i dalje u kolima sa Vukom, a ja sam stigla na polovinu parkinga već.
Kako sam gledala u telefon odjednom sam se zakucala u nekoga i ispao mi je telefon.
Ni ne pogledavši ko je, sagla sam se u nameri da uzmem svoj telefon, ali sam ih pomešala, jer su bili isti.

„ U 14:30h budi ispred NBL-a. Čekam te u kolima, sve je tu "

To bi mi bilo okej da ispred sebe nisam videla Damjana.
Kada je shvatio da smo pomešali telefone, istrgao mi je njegov iz ruke.
Bilo je je jako primetno da verovatno nije spavao celu noć. Izgledao je umorno, a kosa koja je inače bila uvek savršeno nameštena sada je bila čupava i neuredna. Bože, on stvarno može od najlepšeg lika u školi lako doći do najvećeg klošara u školi za čas - pomislila sam odmeravajući ga od glave do pete.
D: Šta me gledaš tako?
Iznervirano je rekao, te sam tada čula njegov promukao glas.
Podigla sam obe obrve u čuđenju. Šta je on radio kada izgleda ovako?
J: Izgledaš kao da si ustao iz groba, a ne sa kreveta.
Prevrnuo je očima i po njegovom izrazu lica verujem da nisam jedina koja mu je to rekla.
D: A gde si ti pošla?
J: U školu?
D: Bez ranca?
J: Imam ra...
Krenula sam da se odbranim kada sam skontala da sam zaboravila ranac u kolima.
Po prvi put u životu moje zaboravljanje mi je donelo sreću.
Otrčala sam nazad ka kolima što sam brže mogla kako bih stigla pre nego što Damjan dođe do njegovog auta.
Naglo sam otvorila vrata i pretpostavljam da sam prekinula nešto po njihovim izrazima lica.
J: Kada ona kola krenu, kreni i ti za njima. Samo budi diskretan.
V: Jesu li to Damjanova kola?
J: Nemoj ništa da me pitaš samo ga prati.
V: Zašto?
J: Rekla sam ti da me ne pitaš ništa. Objasniću ti posle.
A: Saznala si nešto?
Klimnula sam glavom gledajući sve vreme kroz šoferku.
Kada je Damjan izašao sa parkinga viknuka sam na Vuka da krene te me je on istog trena poslušao.
V: Vi žene niste normalne.
Kada smo stigli dovoljno blizu banci rekla sam mu da se zaustavi, te ostatak nastavila peške.
Uključila sam kameru, te snimila Damjana koji je ulazio u velika crna kola sa zatamljenim staklima, a nekoliko minuta kasnije izašao sa crnom fantomkom na glavi i drugačijom odećom.
Prepoznala sam ga samo po građi tela, jer sa ove razdaljine nisam mogla ništa drugo da primetim.
Čekala sam 20 minuta iza ćoška i par puta se oglasilo pucanje pištolja na koje sam se ja svaki put trgla.
Napokon je izašao sa 4 pune kese novca, a onda brzinom svetlosti odjurio u onim crnim kolima.
Ako ovo nije dovoljno da ga smestim u zatvor, razočaraću se.
Vratila sam se u kola gde su mi dočekala dva para upitnih očiju.
J: Pogrešila sam.
Obraćala sam se Ani.
V: Šta si pogrešila?
J: Mislila sam da me vara, ali se našao sa mamom sada ispred banke. Mislila sam da će se naći sa nekom devojkom.
Oboje su me iznenađeno pogledali. Ana je verovatno mislila da ću mu reći sve, a ja sam zapravo smislila ogromnu laž.
V: Rekla si da se Damjan zajebavao kada je rekao da ste u vezi.
J: Lagala sam. Nisam htela da znate.
Nikada nisam lagala Vuka i iskreno vam kažem da mi je ovo teško palo.
J: A sada požuri do škole, jer kasnimo.
V: Bože sačuvaj. Nadam se da ti ovo ne radiš, Ana.
A: Ja imam poverenja u tebe, ne brini se.
V: Zašto ste u vezi ako mu ne veruješ?
J: Zato što sam zaljubljena u njega.
Ludo sam zaljubljena. Toliko zaljubljena da jedva čekam da ga strpam u zatvor.

Uuu evo malo nečeg zanimljivog. Damjan je stvarno glup lik hahahhaha.