NA GRANICI

31. deo

J: Damjane, polomiću te.
Pospano kažem nakon što ne prestaje da me budi čak iako je skontao da pokušavam da ga ignorišem. Čoveče, pusti me da spavam!
D: Ajde ustani više. Budim te već pet minuta.
J: Šta kažeš da prestaneš da me budiš?
Iznervirano kažem, te se okrenem na drugu stranu.
Pomislim da je otišao, kada se odjednom nađem u vazduhu.
D: Ako se nakon ovoga ne razbudiš znači da si mrtva.
Kaže, te me samo pusti iz svojih ruku, a ja padnem na ivicu kreveta i ubrzo se skotrljam na pod.
D: Jesi li dobro?
Pita me kroz smeh dok se ja previjam od bolova. Mislim da sam polomila kičmu, zovite hitnu.
J: Ubiću te.
Besno kažem, ali i dalje ne ustajem sa poda. Jebote, on je pokušao da me ubije sada. Još se i smeje majmun.
Pružam mu ruku kako bi mi pomogao da ustanem, te nakon što ustanem počnem da ga udaram i štipam gde stignem. To sam radila i Vuku kada me je nervirao.
Kada sam ga srušila na krevet, uzela sam jastuk i počela njime da ga udaram.
J: Majmune!
D: Violeta spava.
Nekako progovori kroz smeh. Šta je ovom dečku? Jel on na nekim drogama? Ništa nije smešno, sve me boli.
Nekako dohvati drugi jastuk koji je bio na krevetu, te počne da me udara njime.
J: Šta me udaraš? Mislim da si me već dovoljno prebio.
Pokušam da kažem što tiše, ali trenutna iznerviranost mi to ne dozvoljava.
J: Stoko odvratna.
Krenem da ga vređam dok pokušavam da ga što jače udaram jastukom.
J: Ološu.
D: Kobilo.
J: Gorilo.
D: Kokoško.
J: Konju.
D: Kokoško.
J: To si već rekao.
Vređamo jedno drugo dok ne prestajemo da se udaramo jastucima. Da nas neko sada vidi, već znam da bi bili na putu ka Lazi.
J: Prestani da me udaraš.
D: Prestani ti mene da udaraš.
J: Na tri.
Kažem i dalje ga udarajući najjače što mogu.
D: Jedan..
J: Dva..
D: Tri.
Kaže, te oboje u isto vreme ostavimo jastuke. Ležimo par sekundi zadihani u tišini, ali je Damjan ubrzo prekine.
D: Sledeći put kada budeš htela da nas ovoliko iscrpiš, seti se da možemo da radimo nešto drugo.
Treba mi malo vremena da skontam na šta je mislio, ali kada skontam samo ga bez reči gurnem sa kreveta.
J: Prostačino narkomanska!
D: Jesi gladna?
Pita me dok i dalje leži na podu.
J: Da.
D: Odlično.
Nasmejano kaže, te ustane sa poda.
D: Obuci se i siđi dole za pet minuta.
Kaže izlazeći iz moje sobe. Zašto bih se oblačila da bih otišla do kuhinje? Jel on retardiran?
Uzmem duks iz kofera, te ga obučem preko pidzame i siđem dole. Ugledam ga u hodniku kako se obuva, te ga začuđeno pogledam.
J: Gde ideš ti?
D: Idemo da jedemo.
J: Dva ujutru je. Gde ćeš da jedeš sada napolju?
D: Videćeš.
J: Bože sačuvaj..
Kažem više za sebe dok obuvam patike. Izgledam kao najveći klošar sada, ali jebeno je dva ujutru. Neće me niko videti.
J: I gde idemo?
Pitam dok sam fokusirana na kamenčić koji šutiram. Jeste da sam spavala 11 sati, ali i dalje sam preumorna.
D: U pekaru.
J: Koja pekara sada radi?
D: Otvorena je 24/7
J: Kako to znaš?
D: Video sam dok smo dolazili.
J: Kako je ja nisam videla?
D: Bukvalno si spavala otvorenih očiju. Ja sam sve vreme pričao sa tobom, a ti si samo ćutala i gledala pravo.
J: Ne laži. Čula bih te da si pričao nešto.
D: Zašto bih lagao?
J: Nisam luda Damjane.
Krene nešto da kaže, ali onda se zaustavi.
D: Kako ti kažeš.
Rekao je očigledno pokušavajući da se ne posvađamo sada.
Jesam se zamislila dok smo tražili kuću, ali valjda bih ga čula da je pričao.
J: Još koliko ima?
D: Bukvalno ne hodamo ni deset minuta.
J: Izvini, jesi li ti taj koga sve boli? Još me nisu prošle modrice od pre, a ti si mi već napravio nove.
D: Joj jadna.
Sarkastično je rekao tužnim glasom.
D: Na početku ulice je.
Kaže, te put do pekare provedemo u tišini. Verovatno zato što se meni spavalo, a on nije znao šta da priča, a da se ne posvađamo ili potučemo.
Seli smo za mali sto zelene boje. Noge sam prekstila u turski sed i svoju pažnju preusmerila na žu-žu koji sam jela.
J: Što ste se preselili?
Pitam ga prekidajući tišinu. Ne ćuti mi se više.
Slegne ramenima, jer su mu u tom trenutku usta bila puna.
D: Valjda zato što su se plašili da ne pođem Aleksinim stopama. Uvek smo bili zajedno i ja sam više vremena provodio kod njih kući nego kod sebe.
J: I ti si ipak završio kao on.
Slegne ramenima u fazonu „ Desilo se ".
J: Kako si tako opušten? Znaš da te traže, a ti se ponašaš kao da te nije briga. Završićeš u zatvoru, shvataš li to? Ne možeš zauvek da bežiš.
D: Znam, ali ako već bežim što se ne bih zabavio? Mogu da bežim i sve vreme budem paranoičan da će me pronaći, a mogu i da bežim, ali da se barem zabavim.
J: Koliko si ti zapravo neodgovoran. Da sam ja Nikolai nikada te ne bih zaposlila.
D: Nisam bio neodgovoran dok se ti nisi pojavila. Pre toga sam dve godine bio savršen.
J: Mene kriviš?
D: Koga ću drugog? Da nisi gurala nos u moja posla, ja bih nastavio normalno i ne bih se bavio tobom.
J: Znaš koliko malo mi je falilo da ubedim sebe da sam luda? Htela sam da odustanem i ti mi na kraju sam priznaš.
D: Šta na kraju imaš od toga? Htela si da me strpaš u zatvor, a sada bežiš sa mnom od policije.
Nisam mu ništa odgovorila, jer je bio u pravu. Zašto sam došla ovde sa njim? Mogla sam da se vratim kući, a ja sam odlučila suprotno. Ovo je bila savršena prilika da ga strpam u zatvor kao što sam i htela. Zašto nisam to uradila?
J: Zašto ova pekara uopšte radi celu noć? Nema nikog sem nas dvoje.
D: Zato što ovde stalno izlaze u velikim grupama i napolju su do kasno. Svako veče im neko dođe, samo je sada rano.
J: Rano? U pola tri ujutru?
D: Nije ti ovo Beograd Tara. Ovde su celu noć napolju i pre nego što se vrate kući, svrate ovde, jer znaju da će prespavati ceo dan.
J: Pametno.
Prokomentarišem. Nikada nisam videla nekoga u Beogradu napolju do pet ujutru sem kada su se mrtvi pijani vraćali kućama. Živim pored parkića gde se stalno skupljaju neke grupice, ali nikada nisu ostali posle dva napolju.
J: Sutra idemo na plažu.
Kažem odlučno iako ni sama nisam znala zašto sam ovo rekla. Biće previše vruće, a čak nemam ni kupaći.
D: Idemo sada.

Ovo je bio nastavak koji sam napisala juče, ali od sada će biti dosta radnje, jer mi teodora aka -vestica- dala previse ideja 😂