NA GRANICI

5. deo

Pozdravila sam se sa Anom, te ušla u biblioteku. Uzela sam knjigu koju sam htela da čitam i u subotu, ali nisam mogla.
Krenula sam ka stolovima gde i inače čitam knjige kada sam ugledala njega.
Nervozno sam sela na stolicu i pokušala da se ponašam što normalnije.
Bila sam gotovo sigurna da je on bio lik koji je opljačkao banku, ali kako to da dokažem?
Zatvorila sam knjigu, te prešla na mesto preko puta njega.
J: Ja sam Tara.
Podigao je pogled, te me par sekundi gledao.
X: Onaj manijak. Sećam se.
Rekao je, te se vratio čitanju knjige. Zbunjeno sam ga gledala sve dok me ponovo nije pogledao.
X: Možeš li molim te da ne buljiš u mene? Jezivo je.
J: Znaš kada ti neko priđe to znači da želi da se upozna sa tobom.
X: Znam da želiš da se upoznaš sa mnom, ali ne družim se sa manijacima.
Nesvesno sam iznervirano lupila rukom o sto.
X: Iznervirala si se? Šteta.
Rekao je, te nastavio da čita knjigu.
J: Bože sačuvaj..
Bilo je sve što sam rekla, pre nego što sam ustala i vratila se na svoje mesto.
J: Jesi li ovakav samo prema meni?
Upitala sam ga, jer koliko sam danas videla sa svima je bio dobar.
X: Šta da ti kažem, ne volim manijake, Tara.
Način na koji je rekao moje ime nateralo je da jeza prođe mojim telom.
J: Nisam ja manijak.
X: Okej, možeš li sada da me pustiš da čitam?
Upitao je već iznervirano. Videlo se da mu se knjiga svidela, ali ja ga sprečavam u tome da je čita.
J: Kako se zoveš?
X: Damjan.
Mislim da nisu mogli da mu smisle bolje ime. Stvarno jeste pristajalo njegovom liku.
D: Hoćeš li sada ćutati?
Ništa nisam rekla, već se udobnije namestila i otvorila knjigu koju sam želela da čitam po ko zna koji put.
Provela sam tamo sate čitajući knjigu i napokon me njegovo prisustvo nije sprečavalo u tome.
Prostorijom je vladala tišina i tamo smo bili samo on, bakica i ja.
Bilo je tako sve dok mu nije stigla poruka nakon koje je on maltene istrčao iz biblioteke.
Pogledom sam ga pratila sve dok nisam mogla da ga vidim.
Na njemu se jasno videla napetost kada je pročitao poruku.
Bila sam tamo još nekih pola sata, pa sam i ja krenula kući.
Kada sam se vratila ugledala sam Mariju i tatu na krevetu kako gledaju vesti.
„ Još jedna pljačka se dogodila pre nepunih sat vremena. Ovog puta opljačkana je zlatara, a čovek koji je radio tamo pronađen je vezan za stolicu, ali bez povreda. Sumnja se da je ova pljačka odrađena od strane istog čoveka koji je pre dva dana opljačkao banku. Policija i dalje nema nijednog traga. Da li će ovaj lopov nekada biti uhapšen ili će nastaviti da pljačka bogate radnje u Beogradu i dalje se ne zna. "
M: Bože, ne mogu jednog čoveka da uhvate.
Oglasila se Marija nakon što se završila tema sa još jednom pljačkom.
Sela sam na stolicu dok mi je srce ubrzano lupalo. To mora da je on.
T: Jel vidiš šta se dešava? Baš zbog ovoga smo se vratili.
M: Ovo nije normalno. Beograd je stvarno postao grozno mesto za život. Na svakom ćošku se krade.
Rekla je ustajući sa kreveta.
M: Jesi gladna dušo?
Odmahnula sam glavom, te mi je ona prišla.
M: Jesi li dobro? Bleda si.
Možda zato što me probada u mozak činjenica da idem u školu sa pljačkašem o kojem priča ceo Beograd, a za to znamo samo Ana i ja.
J: Čini ti se, dobro sam.
Pokušala sam da se izvučem što sam i uspela.
T: Jel učiš ti nešto?
J: Da.
T: Video sam ti ocene.
Duboko sam uzdahnula. Možda sam vam se činila kao odličan đak, ali zapravo nisam. Jedini predmeti koji mi dobro idu su engleski i srpski. Ostale predmete neću ni da spominjem, jer je previše loše.
T: Zašto ne učiš?
M: Ako imaš neke poteškoće znaš da možeš da tražiš pomoć od Vuka.
J: Ne volim da učim.
Odgovorila sam im iskreno. Mislim, ko još voli da uči? Verujem da ni oni nisu bili ništa bolji od mene.
J: Inače, treba mi novi budilnik.
Rekla sam penjući se uz stepenice.
T: Opet? To je četvrti ovog meseca.
Nasmejala sam se, te ušla u sobu.
Legla sam na krevet, te momentalno pozvala Anu.
J: Sto posto je on.
Rekla sam kada mi se javila.
A: Kako si sigurna?
J: Kada smo bili u biblioteci stigla mu je poruka i on je odmah otišao. Vratila sam se kući pola sata kasnije i na televizoru su već pričali o pljački. Vreme se poklapa.
A: Može da bude samo slučajnost.
J: Ana, on je kriminalac.
A: Ali previše je lep da bi otišao u zatvor.
Tužno je rekla zbog čega sam se ja nasmejala.
J: Meni neće biti žao. Baš je arogantan.
A: Pričala si sa njim?
J: Da. Rekao je da ne voli manijake.
Čula sam njen smeh sa druge strane telefona.
J: Da, da, samo se ti smej.
A: Jesi li barem saznala kako se zove?
J: Jedva. Zove se Damjan.
A: Zašto mu ime tako savršeno pristaje?
J: I ja sam isto pomislila.
A: U životu nisam videla savršenije biće od njega.
J: Ne zaboravi da je kriminalac i da tvoju najbolju drugaricu zove manijakom.
A: Sve mu je oprošteno.
J: Jel tako?
Rekla sam kroz smeh.
A: Izvini, ali za njega bih te i prodala.
J: Toliko o našem večnom prijateljstvu.
A: Ako će ti biti bolje prodala bih te nekom lepom liku.
J: Sada mi je mnogo bolje. Hvala ti.
Nasmejale smo, te mi je u sobu upao Vuk.
V: Dolazi mi drug večeras. Molim te budi normalna.
J: Zašto mi tako upadaš u sobu? Jesi li čuo za kucanje?
V: Samo budi normalna, okej?
J: Ko ti dolazi?
V: Ne znaš ga.
J: Kako znaš da ga ne znam?
V: Zato što znam. Sa kim pričaš?
J: Sa Anom.
V: Ćao Ana!
Viknuo je kako bi ga čula.
J: Prestani da flertuješ sa mojom najboljom drugaricom.
Rekla sam, te ga gađala jastukom. Verujem da ste primetili da mi je to navika.
V: Javio sam joj se samo.
J: Flertuješ.
Sa osmehom na licu je prevrnuo očima, te izašao iz sobe.