NA GRANICI

20. deo

Prošle su nedelje od onog dana u sali i verujte mi kada vam kažem da niko nije mogao da me podnese.
Sve vreme sam bila paranoična i mislila sam da će mi se nešto desiti.
Još više su mi ulivali strah njegovi pogledi iz kafeterije koji su mi u bukvalnom smislu govorili da nemam još puno vremena.
Osećala sam se kao da sam mentalni bolesnik koji je sve ovo izmislio i ne mogu da verujem da mi je to uradio. Koliko god sebi govorila da nije opasan i da mi se neće ništa desiti, definitivno sam znala da to nije istina.
A: Tara, pa ti mene ne slušaš.
Trgla sam se iz razmišljana kada sam čula Anin glas.
J: Slušam te.
A: Šta sam poslednje rekla?
J: „ Šta sam poslednje rekla? "
Prevrnula je očima ustajući u sedeći položaj. Ona se kao i po običaju raširila na mom krevetu dok sam ja sedela na fotelji preko puta.
A: Predaj onaj video što pre. Ne znam šta čekaš. Što duže budeš čekala bićeš sve više paranoična.
J: Uvukao mi se u mozak, ne znam više ni šta radim.
Rekla sam ispijajući gutljaj vrele kafe. Ne znam ni kada sam počela da pijem kafu. Samo sam jednom ustala i napravila sebi kafu.
A: To mu je i cilj. Želi da te zaplaši. On misli da si ti mala uplašena devojčica i da ti je ovo dovoljno da se povučeš, ali dokaži mu suprotno. Pokaži mu ko si ti zapravo.
U pravu je. Ne mogu da mu dopustim da pobedi.
Ostavila sam kafu na sto, te uzela telefon sa punjača.
Sada ili nikad.
J: Idem u policiju.
A: Hoćeš da idem sa tobom?
Odmahnula sam glavom.
J: Uradiću ovo sama.
Klimnula je glavom, te sam ja izašla
iz svoje sobe ostavljajući je samu. Navikla je da bude sama u mojoj sobi. Mada verujem da ovog puta neće biti sama, a ni u mojoj sobi.
Stavila sam slušalice u uši, te sela na slobodno mesto u busu.
Obožavala sam što sam živela blizu okretnice i što sam uvek imala gde da sednem.
Za dvadesetak minuta našla sam se ispred policijske stanice.
Uputili su me do kancelarije nekog policajca.
Pokucala sam na vrata, te ušla nakon što je muški glas sa druge strane to odobrio.
J: Dobar dan, ja sam Tara Milošević.
X: Nikolai Ivanov.
Rus - pomislila sam prihvatajući ruku koju mi je pružao.
Sela sam na jednu od dve fotelje koje su bile preko puta njegovog radnog stola.
N: Kako vam mogu pomoći?
U ovakvoj situaciji njegov ruski naglasak mi je popravio dan. Bio je presmešan.
J: Znam ko je opljačkao one dve banke i zlataru.
U ovo vreme nije bilo toliko kriminalaca tako da sam bila sigurna da je znao na koga sam mislila.
Više nije bio opušten kao što je bio pre minut. Složio je ozbiljnu facu, a potom me pogledao podignutim obrvama.
N: Ko?
J: Damjan Stanisavljev.
N: Imate li neki dokaz?
Klimnula sam glavom, te izvadila telefon iz dzepa.
Nakon što sam mu pokazala video ustao je sa stolice, te prešao sa druge strane stola gde sam bila ja.
N: Moraću ovo da zadržim kao dokaz.
Rekao je uzimajući mi telefon iz ruke. Htela sam da se bunim, ali opet on je policajac. Stvarno nemam drugog izbora nego da se složim.
J: Kada ćete mi ga vratiti?
N: Neće trajati dugo. Potrebno je samo da prebacimo video sa vašeg telefona na kompjuter.
Klimnula sam glavom. Jedan dan maks. Toliko mogu da izdržim bez telefona.
N: Ostavite mi nešto preko čega možemo da se čujemo. Verovatno ćete morati da dolazite opet i da date izjavu. Dug je ovo proces.
Na papirić koji mi je dao zapisala sam svoju e-mail adresu.
J: Doviđenja.
Rekla sam, te izašla iz kancelarije sa zadovoljnim osmehom na licu. Ovo je kraj. Damjan će napokon završiti tamo gde pripada.

Ljudi umrla sam bukvalno. Napisala sam tri strane o glupavom ratu iz Nemačke i sada moram sve to da prevedam na nemački. Uff veštica, da bog da dobila koronu kad nas tera tri strane da pisemo i to na nemackom. Evo sada sam prekinula samo da bih vam postavila nastavak. Kazite da nisam divna 🥰