NA GRANICI

89. deo

Prvi čas smo imali fizičko i ja sam ga posle sto godina radila kako me ne bi oborio na avgust. Malo me je sramota se borim za trojku iz fizičkog, ali druže, ko će toliko da se muči. Pored svih knjiga koje nosim, moram još i opremu.
Staša, Nevena, par devojaka iz drugog odeljenja i ja smo igrale odbojku. Kad smo već kod drugog odeljenja, toliko nisam obraćala pažnju da sve do sada nisam shvatila da imamo fizičko sa Damjanovim odeljenjem.
U jednom trenutku je Nevena servirala i slučajno napucala Stašu loptom u facu.
Svi smo počeli da se smejemo dok se Staša držala za lice.
S: Majmune!
N: Nisam ti ja kriva! Što nisi obraćala pažnju?
J: Stvarno Staša, sad ti je nestalo i onih deset grama mozga koje si imala.
S: Daj mi tu loptu.
Uzela je loptu iz Neveninih ruku, te počela da me juri kako bi me pogodila.
J: Pomozi mi!
Rekla sam, te zagrlila Damjana sa leđa. Da samo možete da vidite poglede drugih likova zato što sam im zaustavila igru. Ne razumem ih, to je samo košarka. Moja glava je važnija.
Glavu sam smestila između njegove ruke i struka, kako bih mogla da vidim Stašu.
D: Šta vam je?
J: Hoće da me napuca loptom! Kaži joj da ne može, jednom mi je bilo dovoljno!
Nasmejao se.
J: Samo se ti smej. Nikada ti to neću oprostiti. Znam šta ću!
Oboje su me zbunjeno pogledali. Počela sam očima da pričam sa Stašom što je zbunilo Damjana. Ahh, dečaci su stvarno nekad glupi.
J: Častim te mekom posle škole.
Istog trenutka je bez reči napucala Damjana u facu. Počela sam da se smejem.
J: Joj kako mi je drago!
Rekla sam, te bacila Staši pet.
Kada je sklonio ruku sa svog nosa, Staša i ja smo se pogledale.
D: Ma daj, mislio sam da nema više šta da iskrvari!
J: Sad mi ga je žao. Izvini.
Rekla sam, te ga zagrlila.
J: Bude li mi kapnula krv iz tvog nosa na kosu, neće mi biti žao.
D: Natera Stašu da me napuca loptom, a sad mi još i preti. Bolju devojku nisam mogao da nađem..
J: Slažem se. Odlična sam devojka.
Jedan od likova koji su igrali košarku sa njim mu je pružao maramicu.
D: Gde si naučila ovako jako da gađaš?
Pitao je Stašu.
S: Trenirala sam rukomet pet godina.
D: Našla si koga da nađeš da me napucava.
J: A izvinila sam ti se. Jel te mnogo boli?
D: Biće mi lakše ako me poljubiš.
S: Aww, kako ste slatki.
J: Neću te poljubiti sada. Na času smo.
S: Poljubi ga.
D: Poslušaj je, poljubi me. Zar ti nije žao? Krvari mi nos zbog tebe.
J: Nemoj da mi nanosiš krivicu sada.
D: Poljubi mi i sve će ti biti oprošteno.
J: Od toliko razgovora, mislila sam da ovaj nikada neću voditi. Pogotovo ne sa tobom.
D: A jel ti nije žao? Dečko ti ovde krvari, a ti nećeš ni da ga poljubiš.
Htela sam ga poljubim na brzinu, ali u trenutku kada sam krenula da se odvojim od njega me je uhvatio za struk i nastavio poljubac.
N: Kakvo je to ljubakanje na času?!
Kada se začuo besan glas nastavnika Staši je odleteo telefon iz ruke i pao meni na glavu.
J: Karma..
Prokomentarisala sam više za sebe. Uzela sam telefon sa poda, te joj ga pružala uplašeno gledajuć u nastavnika.
J: Nastavniče nisam ja kriva! On me je naterao!
D: Vidi je, odmah mene za sve krivi!
J: Ćuti, ti imaš pet iz fizičkog, a ja moram da se borim za trojku!
D: Znači tebi je ocena važnija od mene?
N: Napolje! Odmah!
J: Ali..
Prekinuo me je.
N: Rekao sam napolje!
J: Ja ne mogu da verujem!
Kada smo izašli napolje uputili smo se ka pekari.
J: Jel te boli?
D: Da.
J: A jedi govna Damjane, trebao si da kažeš da te ne boli.
D: Pa jel treba da lažem?
J: Joj, kako mi je žao. Nisam znala da će tako jako da te napuca loptom. Jel ti i dalje krvari?
D: Ne toliko.
J: Šta ako si ga polomio?
D: Da sam ga polomio bolelo bi me mnogo više.
J: Evo kupiću ti da jedeš u znak izvinjenja.
...
Sedeli smo na klupici u velikom dvorištu i čekali da se završi čas.
D: Jesi pričala sa Anom?
J: Ne. Pokušala sam, ali je samo prošla pored mene.
D: Daj joj malo vremena.
J: Nisam trebala da je lažem.
D: Lagala si zato što si mislila na nju i nisi želela da joj se nešto desi.
J: Nikolai nas je zajebao. Kao da je u zemlju propao.
D: Ili stvarno ne želi ništa da nam uradi ili sprema nešto veliko.
J: Ja se nadam da su ga pacovi pojeli.
D: Večeras se nalazimo zar ne?
J: Jel moramo?
D: Opklada je opklada.
J: A jel mogu da me uhapse zbog toga?
D: Ne. Valjda.
J: Mislim da ne mogu, ali ako me uhapse zbog tebe gotov si.
...
Bilo je oko pola dvanaest uveče kada sam se našla sa Damjanom ispred škole.
J: Jesi kupio?
D: Jesam.
Rekao je, te izvadio sprej iz dzepa.
J: Ne mogu da verujem da moram
ovo da uradim.
D: To ti je kada povraćaš.
J: Tvojom krivicom.
D: Ajde, piši.
Uzela sam mu sprej iz ruke, te počela da pišem.
D: Šta je to?
Pitao me je kada sam završila.
J: Pa grafit.
D: Trebalo je da piše da voliš mene, a ne sebe.
J: Da li si stvarno mislio da ću napisati to? Možda sam izgubila opkladu, ali nisam i dostojanstvo.
D: Prevarantu.
Krenula sam da mu odgovorim, ali me je sprečio glas čuvara.
Damjan me je povukao za ruku, te smo počeli da bežimo. Ušli smo u kola, te se odvezli.
J: Majmune, vidi šta mi radiš. Moram da bežim od čuvara zbog tebe.
D: Trebao sam da te predam kad si takav prevarant.
J: A ti bi kao napisao da me voliš?
D: Pa ako je zbog opklade onda da.
J: A ovako ne bi, je li? Hoćeš da kažeš da me ne voliš?
D: Nemaš pravo glasa, ti čak ni zbog opklade ne bi napisala.

Još malo se bliži kraj 🥺. I ne znam da li se meni samo čini, ali moje pisanje umesto da se poboljša vremenom ono je postalo gore. Mada to ću prepisati tome što me je priča smorila, ali Damjan i Tara su mi previše dragi da bih ih ostavila nedovršene hahahhah. A i vi bi me isto ubili.. Inače, ovo sa grafitom mi je palo na pamet zato što sam videla tu u mom kraju jedan grafit gde je piše ' Tara volim te' i Teodora mi je rekla da moram da ubacim tako da da. Ja sam zaboravila ali evo vam ga na kraju onda.