NA GRANICI

65. deo

Krenula sam ka svojoj sobi, ali bila je zaključana. Baš u tom trenutku sam čula Damjanov glas.
J: Zašto si zaključao sobu?
Zbunjeno sam ga pitala.
D: Nebitno. Ionako nećemo večeras biti tu.
J: Nego?
D: Večeras ćemo se zabaviti.
Povukao me je za ruku.
J: O čemu pričaš?
D: Samo ćuti. Zaboravi na sve probleme, okej?
Rekao je ulazeći u kola.
J: Okej.
...
Bilo je oko pola četiri ujutru, a Damjan i ja smo šetali ulicama mrtvi pijani. Smejali smo se na svaku izgovorenu reč.
D: Tara?
Odjednom se uozbiljio.
D: Udaj se za mene.
J: Dobro.
Ne znam da li me je više iznenadio on ili ipak moj odgovor koji je tako brzo izleteo iz mene. Prepisujem sve ovo alkoholu, jer da smo trezni Damjan me u životu ne bi pitao za brak, a ja nikada ne bih pristala.
Seo je na sred ulice i izvadio telefon iz dzepa.
J: Šta radiš to?
Pitala sam sedajući pored njega.
D: Tražim nam matičara.
Počela sam da se smejem.
J: Koji matičar radi sada?
D: On.
Pokazao mi je na sliku nekog matorog lika. Imao je svoju web stranicu i pisalo je da radi 24/7.
Pozvao je broj, i posle par zvonjenja neko se javio.
D: Dobar dan, veče..ili jutro?
Počela sam da se smejem.
D: Ja bih da se oženim.
X: Jel imate svedoke?
Damjan i ja smo se pogledali.
J: Čekajte minut, matičaru Pavle.
Rekla sam, te ustala sa poda i uputila se ka grupici koja je verovatno bili pijana koliko Damjan i ja.
J: Ćao, izvinite što prekidam vaše druženje, ali da li bi neko od vas hteo da nam bude svedok na venčanju?
Verujem da ni oni ne bi pristali na ovo da su bili trezni, ali evo nas upravo zgužvani u Damjanovim kolima na putu ka mestu gde ćemo se Damjan i ja venčati. Vukašin i Marija će nam biti svedoci.
Stali smo ispred neke zgrade ispred koje nas je čekao Pavle.
Bilo nas je desetoro sigurno i svi smo bili pijani kao letve. Mada koliko sam primetila to Pavlu nije smetalo.
P: Možemo li da počnemo?
M: Ne, ne čekajte.
Pobunila se Marija. Svi smo je zbunjeno pogledali dok je uzimala beli stolnjak sa jednog od stolova. Prilično sam sigurna da ovo nije mesto gde se ljudi venčavaju.
Prebacila je stolnjak preko moje glave.
M: Sada može.
Počeli smo da se smejemo.
P: Mislim da je nepotrebno da pričamo one nebitne stvari, šta kažete da odmah pređemo na stvar?
Klimnuli smo glavom.
P: Da li ti, Damjane Stanisavljev, prihvataš Taru Milošević kao zakonitu ženu?
D: Da.
P: Da li ti, Tara Milošević, prihvataš Damjana Stanisavljeva, kao zakonitog muža?
J: Da.
P: Možete poljubiti mladu.
Svi su počeli da tapšu, posle čega smo potpisali smo se na neke papire.
P: To bi bilo to.
Zagrlila sam matičara Pavla. Kažite da nisam divna kada se napijem.
J: Hva..
Rečenicu je prekinuo nagli osećaj povraćanja. I tako sam se ja, na vlastitom venčanju, ispovraćala na svog matičara Pavla.
Svi su počeli da mi se smeju, sem Pavla naravno. Jadan Pavle, uništila sam mu nove cipele.
...
Nikada nisam mislila da ću ovako pronaći prijatelje, ali evo svi sedimo na sred ulice u krug i jedemo pljeskavice.
J: Ljudi, ljudi, ljudi!
Uspaničeno sam ustala sa hladnog betona.
J: Prošlo mi je venčanje, a nemam nijednu sliku!
V: Mislim da je Todor slikao.
T: Jesam. Dođite da vidite.
Skupili smo se oko njega dok je on listao slike. Na prvoj slici mi Marija stavlja stolnjak kao veo, na drugoj Damjan i ja pomno slušamo matičara, na trećoj je naš poljubac, na četvrtoj kako potpisujemo papire i na petoj kako povraćam na matičara Pavla. Na poslednju sliku smo se svi ismejali.
J: Slikaj nas još jednom, ne želim da na svakoj slici budem ružna.
Povukla sam Damjana da ustane.
Počeli smo sa normalnim pozama. Prvo zagrljaj, a na kraju sam mu skočila na leđa. Izdržao je dok je Todor uslikao, ali posle toga smo se oboje srušili.
Nisam sigurna koliko su slike ispale lepe za venčanje s obzirom da Damjan nosi sive treneke i majicu, a ja nosim neki pamučni šorc koji mi je malo širok i po sebi ima banane, majicu sa trešnjama i Damjanov duks koji mi je dao, jer mi je bilo hladno. Ne osuđujte me, nisam znala da ćemo ići negde inače bih se lepše obukla.
J: Vi ste najbolji drugari ikada!
Počela sam da vičem.
D: Moramo da imamo sliku svi zajedno! Kakvo je to venčanje bez slika sa gostima?
Kao poručen ulicom je prolazio neki auto. Bilo je šest ujutru tako da pretpostavljam da je žena išla na posao.
Dzeremi je stao ispred auta kako bi je zaustavio. On se pre dve nedelje preselio u Srbiju, a već je našao ovoliko prijatelja.
Dz: Gospođa može stanete?! Treba nam vaša kola za sliku. Njih dva se venčali!
Počeo da je viče na ženu, ali onako u veselom tonu.
Klimnula je glavom, a onda je Todor, s ozbirom da ima najbolju kameru, telefon stavio na njena kola i uključio štopericu.
Svi smo se zagrlili i nasmejali. Slikali smo se par puta samo sa Vukašinom i Marijom, jer su nam oni ipak bili svedoci. Nekako smo uspeli da nagovorimo i Zoricu da se slika sa nama. To je žena koja nam je pozajmila svoj auto. Stvarno je bila ljubazna, pa sam i nju morala da zagrlim pre nego što je otišla.
Kada smo shvatili da je vreme da se rastanemo, vratili smo se do mesta gde je Damjan parkirao svoja kola.
D: Volim vas!
Rekao je našem novom društvu.
J: Vukašine i Marija, bili ste odlični svedoci, u životu nisam imala bolje!
Verovatno zato što je ovo prvi put da se udajem. Ipak, moje nesmislene rečenice nisu uticale na ovaj emotivan trenutak.
Uhvatila sam ih za ruke i svo troje smo plakali.
J: Dzeremi, ti si neverovatan! Nemoj da te neko laže, odlično pričaš srpski. Bez tebe, ovo veče ne bi bilo potpuno.
Zagrlili smo se. I on je plakao. Mada on je emotivan lik, to može odmah da se primeti.
J: Andrija, hvala ti što si me tešio kada sam plakala, jer matičar Pavle nije hteo sa nama na pljeskavicu. Odličan si drug stvarno.
Zagrlila sam i njega.
J: Mia, jako me zanima kako si ti dospela u ovo društvo, ali drago mi je što si pronašla ovako dobre prijatelje. Tebi ih poveravam da ih sve održiš žive, ti si ipak ovde najpametnija. Takođe, jel možeš da mi pošalješ svoj broj? Verovatno će mi trebati pomoć oko matematike.
Nasmejala se klimajući glavom. Zagrlile smo se, a onda sam ja nastavila dalje. Ne znam zašto ovo radim kada ćemo za pet minuta svi biti u istom autu, jer ih Damjan vozi do Vukašinove kuće gde će prespavati.
J: Zoi, u životu nisam upoznala devojku koja može toliko da popije. Svaka ti čast! Izgledala si mi tako umiljato kad ono ispod toga alkoholičar.
Počeli smo da se smejemo. Kao i svakoga do sada, zagrlila sam i nju.
J: Todore, hvala ti što si popunio svoju memoriju zbog nas. Mislim da u životu nisam videla višeg čoveka od tebe, stvarno. Budi ponosan. Verujem u tebe da ćeš postati najbolji košarkaš.
Zagrljaj je naravno bio neizbežan.
J: Damjane, ovo je najbolje najgore venčanje ikada! Nadam se da me sada kada smo u braku, nećeš više bacati u zelenu farbu.
Poljubila sam ga. Problem je bio u tome što su osećanja bila stvarna. Bila sam uzbuđena kao da nisam pijana i da sam o ovome razmislila dobro.
Ušli smo u kola i Damjan je krenuo ka Vukašinovoj kući. On zapravo živi dve ulice od nas. Ako se ne zaboravimo međusobno, što je teško posle silnih slika koje smo uslikali, definitivno ćemo nastaviti da se družimo.
Zaustavili smo se ispred njegove kuće, te se Todor iz gepeka provukao napred između mog i Damjanovog sedišta.
T: Kako se zoveš na instagramu da ti pošaljem slike?
Damjan mu je odgovorio na šta ga je ovaj zbunjeno pogledao.
T: Mihajlo?
D: Duga priča, shvatićeš ako me nekada budeš video na vestima.
Todor je samo klimnuo glavom.
M: Vidimo se!
Izašli su svi napolje. Kada smo krenuli, čuli smo kako svi viču u isto vreme da nas vole.
J: Ovo je najbolje društvo koje sam ikada imala!
Rekla sam sa suznim očima. Ne znam po koji put ću zaplakati.
J: I ovo je nabolje veče u mom životu!
Suze su već uveliko lile niz moje obraze. Damjan me je slobodnom rukom, uhvatio za moju ruku.
D: A ti si najbolja žena koju ću ikada imati.
Obrisala sam suze.
J: Šteta što ćemo se sutra posvađati kada se setimo šta se desilo.

U ovom nastavku se toliko toga izdešavalo bahahhahah. Jedva sam čekala da ga postavim. Šta mislite? Da li će se sutra Damjan i Tara stvarno posvađati?