NA GRANICI

64. deo

D: Izlazi, izlazi, brzo!
Odjednom je počeo da viče na mene. Pogledala sam iza sebe, te ugledala domara koji je radio tamo.
Nasmejala sam se, a onda izašla iz sada zelene vode i krenula da trčim za Damjanom.
Kada je primetio da zaostajem sigurno dva metra iza njega, vratio se po mene i povukao za ruku.
Tek je zvonilo za kraj časa tako da su hodnici bili prepuni. Nisam znala da li je to dobro, jer postoje šanse da ćemo se utopiti u masu učenika ili loše, jer su još veće mogućnosti da nas uhvati s obzirom da nemamo toliko prostora za trčanje.
Damjan je gurao sve ispred sebe da bismo mogli da prođemo dok sam ja išla za njim i izvinjavala se svakome. Nisu oni krivi što smo nas dvoje budale.
Nekako smo uspeli da mu pobegnemo, te smo na prvom slobodnom mestu stali da se odmorimo.
Damjan je bio samo malo zadihan dok sam se ja borila za vazduh.
J: Moram da počnem da vežbam sa tobom.
Zadihano kažem. Nije zdravo da budem u ovoliko lošoj kondiciji.
D: Jesi gladna?
J: Da.
D: Idemo prvo da jedemo.
...
Pošto je tržni centar bio blizu odlučili smo da odemo tamo. Nakon što smo jeli završili smo u nekoj prodavnici igračaka. Plišane igračke će zauvek biti na listi najomiljenijih stvari u mom životu.
Za oko mi je zapao mali plišani majmun. Podsećao me je na Damjana.
D: Ruke u vis!
Upao je u deo sa plišanim igračkama sa plastičnom puškom.
Kao da je znao da razmišljam o njemu!
J: Ti si budala.
Kažem mu, vraćajući majmuna na policu gde je stajao.
D: Sviđa ti se?
Pokaže na Rikija. Da, već sam mu dala ime.
J: Da.
D: Hoćeš da ti kupim?
Odmahnem glavom.
D: Kupiću ti.
Odlučno kaže i uzme Rikija sa police.
J: Glupo mi je da ti toliko trošim pare Damjane. Osećam se kao da sam ti na grbači.
D: Ne lupaj. Ako neću na tebe da trošim pare, na koga ću?
J: Ne znam. Nemoj da trošiš pare.
D: Zar nisi sama rekla da mi muškarci postojimo da bi ženama kupovali poklone?
J: Zajebavala sam se. A i ti mi ne kupuješ samo poklone.
D: Nema potrebe da ti bude glupo. Devojka si mi, normalno da ću trošiti pare na tebe. Ti mi čak ni ne trošiš tolike pare kao ostale.
J: Dobro, ali kada se preselimo u Kanadu i ja pronađem posao, puštaćeš mene da plaćam.
D: Dogovoreno.
Dok je kasirka pakovala Rikija, učinilo mi se da sam videla Anu.
Devojka je imala plavkastu kosu sa dosta smeđih pramenova i bila je slične građe kao Ana, možda malo viša. Ipak, kada se okrenula bila je čista suprotnost njoj.
D: Tara?
Mahnuo mi je pred očima nakon čega sam se ja trgla.
D: Jesi li dobro?
Klimnem glavom.
J: Da. Nešto sam se zamislila.
Znam da ga nisam uverila, ali on ipak odluči da me pusti zbog čega sam mu beskrajno zahvalna. Sada kada mi se učinilo da sam je videla nekako sam se rastužila.
D: Idemo.
Uhvatio me za ruku i povukao van prodavnice.
...
Bila sam sa Aleksom u dnevnoj sobi i pokušavala da slušam šta priča. Mislim da nikada nisam upoznala nekog ko toliko priča, prevazišao je i mene.
A: Tara šta ti je?
J: Šta mi je?
Zbunjeno ga pitam.
A: Obično i ti brbljaš sa mnom, a ja sada brbljam sam sa sobom. Jel se desilo nešto?
Odmahnem glavom.
J: Nije se ništa desilo. Mislim svašta se desilo, bila sam zelena.
Nasmeje se.
A: Slobodno možeš da mi kažeš šta te muči. Tvoj sam drug koliko i Damjanov. Ako misliš da ću mu reći oko toga ne moraš da se brineš. Znam da čuvam tajne.
J: Stvarno mi nije ništa. Danas mi se učinilo da sam videla Anu, ali to naravno nije bila ona. Samo mi nedostaje. Nedostaju mi svi zapravo.
A: Damjan ti je rekao da možeš da odeš kad god hoćeš.
J: Ali neću da idem. Želim da budem ovde sa njim. Ovde je još uvek mirno. Istog momenta kada se vratim u Beograd nastaće pakao.
A: Nisam ni na čijoj strani, ali mislim da je Damjan u pravu. Ja Luni nikada ne bih dozvolio da bude daleko od svoje porodice zbog mene. Tako da kad bolje pogledaš, učinićeš mu uslugu, jer se on oseća loše što si ti ovde zbog njega.
Odmahnem glavom.
J: Ne želim da idem. Nedostaju mi, ali ovde mi je lepše.
Čuli su se koraci niz stepenice, te smo ubrzo ugledali Damjana.
D: Imam neka posla, vraćam se za pola sata.
Poljubio me je u čelo, a onda krenuo ka vratima.
A: A mene?
Tužno je rekao. Damjan se nasmejao, a onda i njega poljubio u glavu, ali naravno ne izbegavajući po koji udarac u rebra.
Volela sam njihovo prijateljstvo. Bili su toliko bliski da kada ih čovek ne bi poznavao pomislio bi da su u vezi, a ne najbolji prijatelji. Znam da zvuči bolesno, ali na neki način je tako.
J: Kakva posla imaš?
D: Reći ću ti kada se vratim.

Jedva čekam sledeći nastavak. Šta mislite da će se desiti??