NA GRANICI

90. deo

Imali smo čas hemije kada se čulo kucanje na vratima. Podigla sam pogled sa sveske, te ugledala Damjana.
D: Dobar dan profesorka.
Nekoliko sekundi nakon toga ušao je i direktor.
Direktor: Damjan će od sada ići u ovo odeljenje, jer je bio tako dobar i primeran učenik.Sakrastično je rekao, te izašao iz učionice. Čudan lik, stvarno.
P: Sedi gde ima slobodnog mesta, pa da nastavimo.
Došao je do moje klupe, te Andreju, liku pored kojeg sam sedela jer me je Ana ostavila, pokazao rukom da se premesti.
A: Jel me zajebavaš?
D: Brojim do tri.
J: Šta ćeš ti da brojiš do tri? Pusti ga da sedi ovde, on je prvi došao.
Izignorisao me je, te počeo da broji.
A: Dobro! Idem.Iznervirano je rekao, te uzeo svoje stvari i otišao.
J: Jadan, nisi morao da ga oteraš tako.
D: Šta bre jadan? Nije jadan.
J: Kakav si ološ Damjane.
D: Što sam ja ološ? On je ološ što je seo pored tebe, a zna da imaš dečka. Još neće ni da se pomeri.
J: Ja sam sela pored njega, a ne on pored mene.
D: Svejedno.
J: Bože sačuvaj.
Rekla sam, te se prekrstila
.J: Otkad si ti ljubomoran?
D: Otkad si ti slepa?
J: Jel si ti došao u moje odeljenje da me vređaš? Ne kapiram.
D: Lik se loži na tebe Tara. Kako nisi skontala?
J: Ne loži se na mene.
D: Čuo sam dok je pričao sa nekim svojim drugovima. Sva trojica se lože na Tare. Dvojica se lože na one dve Tare iz mog odeljenje, a on se loži na tebe. Sve sam čuo!
J: Imaš dve Tare u odeljenju?
D: Da, ali to je nebitno. Loži se na tebe.
J: A dušaa.
Ozbiljno me je pogledao.
J: Mislila sam kao..ne sviđa mi se nego..znaš..Uf kako si me tako pogledao sva sam se unervozila! Ko da ćeš da me ubiješ!
D: A kako da te pogledam? Ja ti kažem da se loži na tebe, a ti meni ' A dušaa '.
J: Rekla sam to zato što mi je sladak lik. Kao osoba. Baš je dobar.
D: Dobro.
J: Šta ti je?
D: Ništa. Što?
J: Nisi se valjda naljutio?
D: Nisam.
Rekao je vrteći olovku prstima. Imao je namršten pogled.
J: Evo nije mi sladak čak ni kao osoba, obećavam.
Nasmeje se.
D: Stvarno nisam ljut.
J: Šta ti je onda?
D: Ništa mi nije. Samo razmišljam.
J: O čemu?
D: Jel moraš baš sve da znaš?
J: Dobro, ne moraš da mi kažeš. Jel idemo večeras napolje sa Nevenom i Lukom?
D: Zar ti nisam rekao? Ne mogu da idem, imam neka posla.
J: Nisi mi rekao.
D: Sad ti kažem. Ali ako završim ranije zvaću te.
P: Damjane jesi li se ti prebacio u ovo odeljenje da bi pričao sa Tarom?
D: Nisam profesorka.
P: Dogovarajte se posle časa. Sada radimo hemiju.
D: Pa ima hemije i između Tare i mene.
Nasmejano je rekao. Stavila sam ruke preko lica kako ne bi videli da crvenim.
J: Uf Damjane, jel stalno moraš ovako da me blamiraš?
Svi su počeli da se smeju uključujući i profesorku.
...
Nakon što sam se vratila kući odmah sam legla u krevet. Bilo je oko dva ujutru, a sutra smo prva smena.Čulo se neko lupkanje na prozoru, te sam se ja trgla. Par sekundi sam samo gledala u prozor čekajući da se zvuk ponovi, ali umesto toga mi je zazvonio telefon.
J: Majmune, baš si našao kada da zoveš! Znaš kako sam se uplašila.
D: Što?
J: Učinilo mi se mi je neko kucao na prozor.
D: Nije ti se učinilo, pokušavam već pet minuta da te dozovem.
J: Šta?
D: Otvori više prozor, mislim da će pući grana.
Prekinula sam poziv, te dotrčala do prozora. Damjan je stajao na jednoj od grana i čekao da mu otvorim.
D: Hvala bogu više!
Rekao je kada je ušao u moju sobu.
J: Jesi li normalan? Šta ako mi neko uđe u sobu?
D: Postoji nešto što se zove ključ.
Otišao je do vrata, te ih zaključao.
J: Šta ćeš ti ovde?
D: Hteo sam da te vidim.
Iznenađeno sam ga pogledala.
D: Danas mi je bio očajan dan.
Rekao je bacivši se na krevet.
J: Šta se desilo?
Legla sam pored njega naslanjajući glavu na njegove grudi.
D: Ne bih da pričam o tome. Kakav je tvoj dan bio?
J: Odličan. Izašla sam sa Nevenom i Lukom, to već znaš, ali ono što ne znaš je da su se smuvali.
D: Znao sam već to.
J: Kako?
D: Zato što smo mu Stefan, Marko i ja pomogli. Sve smo isplanirali. Čak smo i vežbali ako nekada bude upoznao njene roditelje.
J: Vežbali?
Zbunjeno sam ga pitala.
J: Kako to može da se vežba?
Damjan P.O.V
J: Evo ja sam Nevenin tata.
S: A ja sam njena mama.
L: Ovo će biti zajebano već vidim.
Prokomentariše na šta se svi nasmejemo.
J: Dobro. Počinjemo.
M: Pokucaj na vrata.
Luka ga posluša, te pokuca na izmišljena vrata.
L: Dobro dan gosođo i gospodine Stanković.Rekao je kroz smeh.
J: Ponovo!Zalupio sam mu zamišljena vrata pred nosom.
L: Dobro veče gospođo i gospodine Stanković.
Ovaj put je bio ozbiljniji.
M: Daj Luka, nije ovo 18. vek. Samo kažeš ' Dobro veče. '
S: Ja ipak mislimo da bi trebalo da vežbamo jutarnju scenu kada se on bude iskradao iz njene sobe.
Počeli smo da se smejemo.
L: Ozbiljno sada ljudi, ubila me trema. Nekada ću morati da ih upoznam.
J: Dobro. Prvo, kakva je to odeća?
L: Šta fali mojoj odeći?
J: Ja nikada svojoj ćerki jedinici ne bi dopustio da izlazi se nekim ko se oblači ko narkoman ili je narkoman.
L: Ali ja nisam narkoman!
J: Kako ja to mogu da znam? Prvi put u životu te vidim.S: Da sam ja stvarno Nevenina mama bio bih u fazonu ' Ne. ' i zalupio bih ti vrata pred nosom.
L: Hvala vam što me podržavate.
J: Mi te samo pripremamo za najgoru moguću situaciju.
S: Idemo ispočetka.
Sada mu je Stefan zalupio vratima.
L: Dobro veče.
J: Dobro veče.
S: Dobro veče.
Počeli smo da se smejemo posle Stefana, jer on glumi mamu, a glas mu je previše dubok.
J: A ti si..?
L: Luka. Došao sam po Nevenu.
Stefan i ja smo ga odmerili i u isto vreme odmahnuli glavama.
J: Pokušaj da izbegavaš njene roditelje.

Samo da znate da je ovo najverovatnije poslednji nastavak u kome se ništa posebno nije desilo. Svašta ima da se desi hihi. Btw za pola sata mi je rođendan jedva čekam da vidim ko će ga se setiti hahahhah