NA GRANICI

10. deo

Probudi me nečije jaukanje, te zbunjeno otvorim oči. Pogledam pored sebe, te vidim Damjana koji drži ruku preko oka.
J: Šta radiš to budalo?
Uspavano sam ga upitala. Jedva sam držala oči otvorene. Da me sada nije probudio verujem da bih prespavala ceo dan.
D: Ubola si me u oko!
Iznervirano kaže i dalje ne skidajući ruku sa oka.
J: Ne lupaj. Spavala sam sve do sada.
D: Raširila si ruku i pravo u moje oko.
J: Ko ti je kriv? Ja sam ti lepo rekla da ne spavaš ovde.
D: A gde ću da spavam? Ovo je moja soba.
J: Ćuti, ubiću te. Kao da mi nije dovoljno što si me probudio, sada me još i nerviraš.
Umesto odgovora gurnuo me je sa kreveta, te sam ja završila na hladnom podu.
J: Damjane!
Besno sam izgovorila njegovo ime. Verujte mi bila sam spremna da skočim na njega i zadavim ga kada je neko ušao u sobu. Na vratima je stajao stariji čovek. Dosta je ličio na Damjana, pa pretpostavljam da mu je to bio tata.
Ustala sam sa poda, te ugledala njegov zbunjen pogled.
J: Dobar dan.
Pružio mi je ruku koju sam ja prihvatila.
X: Vukašin.
J: Tara.
Nasmešila sam se, te je on pogledao u Damjana koji je i dalje ležao na krevetu i posmatrao nas.
I: Došao sam da ti javim da smo se vratili.
D: Vidim.
Kaže ustajući sa kreveta. Tek tada sam shvatila da nije imao majicu i bila sam zahvalna bogu što nisam izbalavila ovde pred njegovim tatom. Jeste on bio iritantan i sve, ali što se tiče fizičkog izgleda mogla bih da ga gledam po ceo dan.
I: Dorukačak je spreman. Pridruži nam se, ako imaš vremena.
D: Zapravo, ne..
J: Naravno da imam vremena.
Prekinula sam ga u pola rečenice zbog čega me je on prostreljao pogledom.
I: Čekamo vas dole.
Rekao je, te izašao napolje.
D: Jel me zajebavaš?
Rekao je oblačeći majicu.
J: Probudio si me, ovo je najmanje što možeš da uradiš kako bi se iskupio.
D: Ubola si me u oko!
J: Ajde ćuti i kreni. Gladna sam.
D: Naravno da jesi kada si juče sve ispovraćala.
Namrštila sam se, te sam tada shvatila da mi odeća smrdi na povraćku.
J: Pozajmićeš mi majicu.
Rekla sam, te mu otvorila ormar i uzela prvu majicu koju sam našla.
D: Ne neću, imaš svoju.
J: Smrdi.
D: Ne zanima me.
Rekao je pokušavajući da mi oduzme majicu iz ruke.
J: Ni mene ne zanima, ne budi kreten. Svima će se slošiti kada osete miris povraćke tokom doručka.
D: Šta ja da kažem? Trpeo sam to celu noć.
Tako dok smo se prepirali i vukli jadnu majicu u sobu je upao veliki braon pas.
Momentalno sam pustila majicu, te se Damjan zateturao par koraka unazad i zamalo pao.
J: Kako se zove?
Rekla sam mazeći psa. Obožavala sam pse.
D: Badi.
J: Bože, presladak je. Ukrašću ga života mi.
Nisam imala nameru da ga pustim u skorije vreme.
D: Ajde kreni, želim da jedem.
J: Čekaj još malo.
Podignuo me je sa poda, te bukvalno izbacio iz svoje sobe.
J: Debilu.
D: Pa ne bi se pomerila od Badija sto godina da te nisam izbacio.
J: Barem mi daj majicu.
D: Isuse.
Rekao je, te mi bacio majicu u ruke. Kako sam je oblačila dok smo silazili niz stepenice, promašila sam jedan stepenik, te pala na pod.
Sobom se proširio Damjanov smeh, a do mene je dotrčala njegova zabrinuta mama.
X: Jesi li dobro?
Upitala me je, te mi pomogla da ustanem.
X: Ne smej se idiote.
Obratila se Damjanu koji se i dalje smejao.
X: Jel te boli nešto?
Svaki deo tela. Ako ne budem imala modrice posle ovoga nazovite me supermenom.
J: Ne, dobro sam.
Imala sam osećaj da ću izgoreti i da mi je lice trenutno bilo crveno kao paprika. Previše me je bilo sramota.
X: Ja sam Lidija.
Rekla je kada smo seli za sto.
J: Tara.
L: Jeste li vas dvoje u vezi?
Nasmejano nas je upitala.
D: Ne.
Namršteno je rekao što me je iznerviralo. Evo prilike da mu se osvetim što me je nervirao otkako smo se upoznali.
J: Ljubavi, mislim da ne trebamo više da krijemo našu vezu. Mislim godinu dana je prošlo, ne možemo ovako ceo život.
Rekla sam, te ga uhvatila za ruku. Zbunjeno me je pogledao, dok je njegova mama veselo klepnula rukama.
L: Znala sam!
Uzviknula je na šta sam se ja nasmejala. Osećala sam se mnogo glupo što sam ovo uradila, ali nisam mogla da propustim ovu priliku.
D: Koji si ti manijak.
I: Kako se to obraćaš devojci? Mislio sam da sam te naučio da budeš kavaljer.
D: Ali nismo..
J: Planirali da vam kažemo ovako.
Damjan me je ceo doručak streljao pogledom. Iskreno me ne bi čudilo da me sada zadavi.
J: Jel vam treba pomoć oko sudova?
Upitala sam Lidiju nakon što smo završili sa doručkom.
L: Ma jok ja ću.
J: Onda bi trebalo da krenem.
I: Kad je već ispraćaš, prošetaj Badija.
D: Ne ispraćam je.
L: Damjane, sine, ne budi kreten. Kako se to ponašaš prema svojoj devojci?
Dok je Damjan očigledno bio iznerviran, ja sam se smejala.
Uzeo je povodac, te pozvao Badija koji je dotrčao iste sekunde. Jedva mu je zakačio povodac koliko je skakao oko njega.
D: Posle kaži da nisi manijak. Znaš koliko će mi sada trebati da ih ubedim da si se zajebavala?
Odmah me je napao kada smo izašli iz kuće.
J: Pa nerviraš me.
D: Trebao sam da te pustim onako mrtvu pijanu kući.
J: Pa bi me posle nosio na duši, jer su me udarila neka kola ili sam se utopila u Dunavu.
Ili ipak ne bi, jer je vrlo moguće da si ubio mnogo njih.
J: Jel dolaziš danas u biblioteku?
D: Dosta mi te je za jedan dan.
J: Kakav si majmun.
D: Znam ja da ti želiš stalno da budeš sa mnom, ali..
J: Ali ti je bolje da ćutiš, jer ću te prebiti.
Prekinula sam ga na pola rečenice i završila svojom verzijom.
J: Gde šetaš Badija?
D: Do nekog žutog parkića. Odmah ispred je neka siva zgrada.
J: E top, ja živim u toj zgradi.
D: Bože, šta sam ti skrivio?
Namrštila sam mu se dok je on puštao Badija sa povoca.
J: U koju školu si išao pre ove?
D: Mnogo pitaš Tara.
J: Pa zar da ti devojka ne zna u koju školu si išao? Pa ne ide to tako.
D: Koliko sam upućen u vezi smo godinu dana, zar si toliko loša devojka da ne znaš ni u koju školu ti je dečko išao?
J: Začepi.
Zadovoljno se nasmeje srećan što je napokon uspeo da me ućutka.
Tih par minuta koji su nam trebali do moje zgrade proveli smo u ćutnji.
J: Aj ćao.
D: E i to da sam doživeo.
Pokažem mu srednjak, te uđem u zgradu. Pošto sam imali veliki strah od liftova otkako sam se sa 10 godina zaglavila i provela tamo skoro čitav dan, do četvrtog sprata sam išla stepenicama.
Kada sam ušla u kuću tata, Marija i Vuk su bili za stolom i doručkovali.
T: Setila si se da dođeš?
Rekao je gledajući u srebrni sat koji je imao na ruci.
V: Posle meni kažete da sam neodgovoran. Ja se barem vraćam kući kada se napijem.
M: Pustite devojku na miru, vidite da joj nije baš najbolje.
Bila je u pravu. Pored toga što sam smrdela na povraćku, glava me je užasno bolela.
T: Dođi da jedeš.
J: Jela sam.
Odgovorila sam mu uzimajući tabletu.
T: Pa ti se tamo vidim baš raskomotila. Prespavala, uzela majicu, doručkovala. Da nisi možda upoznala i njegove roditelje?
J: Jesam. Divni ljudi.
Kratko sam odgovorila, te sela pored Vuka.
V: Rekla si da si jela.
J: Uvek ima mesta za hranu.
T: Kako se beše zove taj dečko?
V: Damjan.
M: Jel lep?
Upitala me je na šta sam je ja ošinula pogledom. Naravno da neću pričati o njemu pred tatom.
J: Pa i ne baš.
Tata me je sumnjičavo pogledao, ali ništa nije rekao. Bio je previše zaštitnički nastrojen i to je isključivo bio razlog zašto sa svojih 17 godina nikada nisam imala dečka.
M: Ti nisi normalan. Devojka ne sme ni dečka da ima od tebe.
T: Naravno da može, kada ja procenim da li je dobar.
V: Cela ruka mu je istetovirana.
T: Pa kakvog dečka si to našla? Jel neki kriminalac?
J: Jeste li poludeli? Kakav dečko, bre? Ne mogu da ga smislim očima.
U tom trenutku čulo se zvono na vratima, te sam ja skočila sa stolice samo da što pre pobegnem od njih.
Otvorila sam vrata, te ugledala Damjana ispred praga. Bela majica koju je nosio, sada je bila skroz blatnjava. Pogledala sam u Badija koji je mirno sedeo pored njega, a iza blatnjave tragove šapica.
D: Trebaće mi moja majica.
Nasmejala sam se glasno, te ga pustila da uđe.
Kada je ušao u kuhinju verujem da ga je tata odmah prepoznao, jer je nosio majicu na kratke rukave, a cela ruka mu je bila istetovirana baš kao što mu je i Vuk rekao.
V: Buraz, šta se tebi desilo?
Upitao je kroz osmeh na šta je ovaj slegnuo ramenima.
D: Badi je skočio na mene i skroz me uprljao.
T: Ko je Badi?
D: Moj pas.
T: Ne vidim nijednog psa.
D: Ostavio sam ga ispred. Skroz je blatnjav.
T: Nego, ti si onaj Damjan.
Zbunjeno je klimnuo glavom. Verujem da mu nije na pamet palo da smo baš sekundu pre nego što je došao pričali baš o njemu.
Zbunjen pogled sada je zamenio osvetnički osmeh na licu, te sam odmah znala da se ovo neće dobro završiti.
D: Vi mora da ste njen tata. Drago mi je što sam bas napokon upoznao posle godinu dana.
Veselo je rekao, te mu pružao ruku koju je moj tata u neverici prihvatio.
J: Šta pričaš to budalo?
T: Godinu dana?
D: Da, toliko smo Tara i ja u vezi. Nismo hteli odmah da vam kažemo već kada postane malo ozbiljnije.
Udarila sam ga u rame na šta se on nasmejano okrenuo prema meni.
D: Šta je bilo draga? Treba ti nešto?
J: Ja..
Prekinuo je moju pretnju na pola te nastavio.
D: Volim i ja tebe ljubavi.
Svi u prostoriji su bili iznenađeni, a pogotovo moj tata.
J: Doći ćemo za sekund.
Rekla sam, te nasilno povukla Damjana za ruku i odvela ga u moju sobu.
Istog trena kada sam zatvorila vrata počela sam da ga udaram.
J: Jesi li normalan?! Ubiću te svega mi! Pa ti si debil!
Dok sam se ja nervirala i udarala ga on se smejao. Uživao je da me gleda ovako iznerviranu što me je još više ljutilo.
D: Šta je bilo? Nerviraš se, a? Sad znaš kako je meni.
J: Nije to isto. Ja sam žensko dete, a ti muško. Tata mi sada neće davati da živim.
D: Drago mi je. Sada mi daj majicu.
J: Ma nemoj. Dođeš, sjebeš mi život i još mi traziš majicu. Kako da ne!
D: To je moja majica! Naravno da ću je tražiti.
J: „ To je moja majica "
Imitirala sam ga rugajući mu se.
D: Hoćeš li mi dati majicu ili ne?
J: Pogodi!
Iznervirano kažem na šta on prevrne očima. Približi mi se, te uhvati rub majice i krene da je skine sa mene.
J: Šta radiš to?! Pusti me!
Čulo se otvaranje vrata, te me je on momentalno pustio.

Okkk, ovaj deo je predugacak bulv ima skoro 2000 reči lol.