Ponovo ti 🔚

VI poglavlje

Prolazi vreme ali rane ostaju iste. Noćima zbog košmara ne mogu da spavam. Došla sam u ovom gradu kako bih izlečila rane koje je napravio moj verenik. Sudbina je bila takva da u ovom gradu dobijem još veće rane koje će usporedo sa Markovom prevarom biti daleko bolnije.

Flashback

Devojačko veče

"Ina, moram do wc-a." Pokušavam Ini da kažem dok nadglašavam muziku. Ina se divno potrudila i zabava je i više nego odlična.

Provlačim se kroz neverovatnu gužvu dok krećem ka wc. Ne razumem zašto svi moraju da budu u istom klubu. Uvek rado biram mirnija mesta gde mogu da uživam sa društvom. Slučajno sam u prolazu zakačila nekog, brzo sam se izvinila i nastavila dalje. Ne želim da nekom pijanom muškarcu ili ženi objašnjavam da nisam namerno udarila u njih.

Gužva ispred wc-a je neverovatna. Konačno nakon pola sata čekanja, wc je prazan. Popravljam šminku kada neko upada u wc kao da ga neko goni. Po poslednji put nanosim ruž dok u ogledalu prepoznajem poznato lice.

"Ti? Šta radiš u ženskom wc-u?" Već besno i na ivici živaca upitam prepotentnog.

" O da to sam ja. Nedostajao sam ti?" Sa izazivačkim osmehom Luka mi postavlja pitanje. Uhh, kako me nervira ovo njegovo samodopadno ponašanje. Neverovatno koliko je ovako dosadan.

"Možeš li da izađeš van?" Upitam krajnje ljubazno mada nisam sigurna koliko dugo ću još izdržati.

"Ne mogu. Zadovoljan sam sasvim i ovde."

"Okej, budi ovde slobodno. Ja odlazim!" Besno izgovorim i istog trenutka krenem ka vratima.

"Krenula si negde?" U istom trenutku sam osetila na svojim golim leđima hladan zid. Od tolike hladnoće sva sam se naježila. Uspaničeno pogledam u Luku i primetim ponovo isti osmeh. Milimetri nas dele a meni ova njegova blizina nikako ne prija.

Pripisaću to svoj nervozi oko venčanja i sukoba sa Markom. Marko. Da, Marko. Odgurnula sam svom snagom Luku što dalje. Ovo nikako nije lep prizor, verena devojka sama u wc-u sa jednim plejbojom. Iznenadila sam se koliko sam uspela da ga odgurnem, bilo je jasno da je i te kako jak. Verovatno samo trenutak nepažnje.

Koračajući ka separeu gde je moje društvo, iza sebe jasno čujem taj muževni glas:

"Nismo ovde završili, mislim da smo tek sada počeli lepotice."

Separe je već prazan, Ina i ja smo još uvek tu. Ostali su već otišli. Sa uživanjem ispijam poslednju času alkohola za večeras. Pogledom lutam klubom, u trenutku kada sam htela da svoj pogled poklonim flaši šampanjca koji se nalazio ispred mene, sasvim slučajno završila sam gledajući u Uobraženog.

Ista scena kao i pre par dana kada smo bili u istom separeu. Dok on posvećeno gleda dešavanja u klubu, dve devojke plaze po njemu. Neverovatno odvratan prizor.

Moje prezrivo razmišljanje prekida telefon koji već treći put zaredom vibrira. Na ekranu se pojavljuje obaveštenje sa vibera. Nikada nisam koristila viber. Sada dok gledam obaveštenje razmišljam zašto sam ga uopšte instalirala.

"Sara, idem do wc-a, nemoj nigde da ideš."

"Važi, tu sam." Odgovaram automatski dok otključavam telefon  i nestrpljivo očekujem da se učitaju slike koje su mi stigle sa nepoznatog broja. Verovatno je neko od ekipe kupio novi broj pa mi šalje slike kojih ima i previše.

Slike koje su se učitale nisu imale veze sa mojom proslavom, ali su imale veze sa Markovom. Kako je mogao ovako nešto da uradi? Na slici je najgori mogući prizor koji bih ikada htela da vidim. U Markovom krilu sede dve prenapumpane devojke. Jednu je obgrlio oko struka dok mu druga ljubi vrat. Čak mi je stigao i snimak na kom se Marko smeje onako kako se meni odavno nije nasmejao.

"Sara, zašto plačeš?" Nisam ni shvatila da suze klize niz moje obraze sve dok me Ina nije upitala. Na brzinu sam obrisala dve suze koje su klizile mojim obrazom. On nikako nije zaslužio da zbog njega plačem.

Umesto odgovora zašto plačem, pokazala sam svoj telefon Ini.

"Bože, neverovatno je kakav je on skot!" Srdito je uzvikivala Ina.

Nisam imala snage da komentarišem, samo sam sebi postavila pitanje 'gde sam pogrešila?'. Nakon tog pitanja ređala su se mnogobrojna pitanja počev od 'da li sam toliko loša?' 'šta nije bilo u redu?' ali onda sam se zapitala 'da li je problem u meni?'.

Dala sam sve od sebe u ovoj vezi, možda je to bio problem. Ali odlučila sam zbog njega neću sebi dozvoliti da sumnjam u sebe. To što on nije znao da ceni moj trud za našu vezu i moju ljubav je njegov problem.

"Da li možemo da vam se pridružimo?" Miloš upita Inu.

"Naravno. Mi smo svakako same." Odgovara Ina. Znam da joj je Miloš najbolji drug i ne želim da zbog Luke ispaljujemo i Miloša.

Mislila sam da je Luka konačno odustao ali izgleda da je ovo tek početak.

"Zašto plačeš?"

"Ne plačem." Odgovorila sam, ne želim da jednom strancu objašnjavam kako me je verenik prevario.

"Sara, hajmo. Slavićemo on je sam kriv što nije znao tvoju vrednost. Možda je i bolje što se ovako završilo pre nego što je postalo još ozbiljnije."

"Ina ja se sutra udajem. Tačnije trebala sam ali ne želim posle svega." Odlučno dodam na kraju.

"Bez brige, vratićeš mu tako što se nećeš pojaviti. Obrukaćeš ga znaš koliko je njemu stalo do mišljenja drugih. Mi ćemo za to vreme da uživamo." Sa osmehom je pričala Ina. Mislim da je tako i najbolje, kada je on mogao mene da ponizi ispred njegovih drugova, mogu i ja njega ispred njegove rodbine. Svakako ja nisam ta koja brine o mišljenju nekih tamo ljudi koje vidim jednom godišnje, nekada ni toliko..

"Pa onda da proslavimo." Prvi je času podigao Luka, zatim Miloš mi smo im se pridružile. Nisam sigurna koliko dugo smo slavili moju slobodu.

***

Jako svetlo koje se probija kroz roletne me budi. Jak bol se istog trenutka javlja. Uh, moja glava. Zašto sam pila ovoliko?

Pokušavam da se okrenem na drugoj strani kreveta, ali jak stisak oko struka me blokira. Još uvek zbunjena, pokušavam da otvorim oči ali bol je sve jači. Ostajem u tom položaju još 5 minuta dok pokušavam da se setim šta sam uradila. Na struku osećam jaku ruku, ovo sigurno nije Ina. Ko je onda?