Ponovo ti 🔚

XXIX poglavlje

Ina P. O. V.

Stižem ispred Miloševog stana i nestrpljivo čekam trenutak kada ću upasti u njegov siguran zagrljaj.

"Stigla si." Pospano potvrdi dok otvara vrata.

"Mhm." Obesim mu se oko vrata bez okolišanja.

"Dođi." Govori mi kada se izvuče iz mog zagrljaja. Zašto se sklonio? Ne sviđa mi se ovo.

Iako je kasnije želeo da nastavi zagralj odlučila sam da ga ignorišem. Prvi je počeo. Gledala sam u televizor već pola sata ali nemam pojma šta se prikazuje.

"Sve okej?" Uputa me kada primeti distancu koju sam napravila pre pola sata.

"Mhm." Umorna sam toliko da samo želim da spavam. Spustim glavu u njegovo krilo i uživam dok mi prstima lagano prolazi kosom.

Naš odnos je toliko komplikovan da bih najradije da vrištim od muke, ali zbog svih problema oko mene ne stižem da razrešim svoje probleme.

Uspavala sam se, ne znam ni koliko sam spavala. Toliko sam umorna da bih spavala još nekoliko sati ali Miloš koji mi je bacio glavu na ugaonu ne misli tako.

"Auć." Uzviknem kada osetim blagi bol u glavi. Ova ugaona je kamena.

"Koja bolnica?" Začujem kako razgovora sa nekim a odmah zatim i vrata stana kako se zatvaraju.

Otišao je samo tako bez ijedne reči. Boli me što ni on ništa ne govori. Tu smo kada smo potrebni jedno drugom u svakom smislu ali ništa više od toga. Dođemo nešto slično prijateljima sa povlasticom ali nismo ni to.

Odmor, samo mi je odmor potreban. Nažalost zbog novog posla koji mi je potreban nemam izbora osim da sedim i patim.

Kasno je već. Odlučim da se pokupim i odem svom domu. Nemam snage za presvlačenje, bacim se na svoj udobni krevet i utonem istog trenutka u san.

Alarm zvoni već deset minuta ali nemam snage da ga ugasim. Sat vremena kasnije skinem sa sebe odeću i odem na kupanje.

Nakon doručka krenula sam Sari u posetu. Najbolje je da popričam danas ponovo sa doktorom.

"Dobar dan, potreban mi je doktor Ivan Vitošević."

"Dobar dan, proveriću da li je slobodan." Za razliku od juče nervozne gospođe za pultom sada je na njenom mestu sedela mlada devojčica koja je izgledala veoma ljupko.

"Druga vrata, na prvom spratu." Sa osmehom mi je dodala.

"Hvala puno." Zahvalim se prvenstveno jer je ljubazna, danas je to prava retkost.

Pokucam par puta nakon što začujem "Slobodno."

"Dobar dan, ja sam Ina, Sarina najbolja drugarica." Objasnim jer sam sigurna da Sara i ja nismo ovde jedine.

"Znam ko ste Vi. Da li možemo bez persiranja?"

"Da, naravno." Odgovorim zbunjeno.

"Izvoli, sedi." Zahvalim se i sa nadom pogledam ka njemu. Toliko su mi potrebne dobre vesti.

"Sara se još uvek nije probudila. Za sada su svi rezultati u redu  i biće danas premeštena u sobu. Danas ćeš moći da je vidiš ali biće u bolnici još nedelju dana kako bismo videli njeno stanje."

"U redu, hvala ti puno. Sačekaću ispred."

"Javiću ti kada je premeste u sobu."

"Bilo bi to divno. Čujemo se onda." Srećna izlazim iz kancelarije jer znam da je Sara borac, biće ona dobro. Verujem da je u bolnici samo zbog toga što zaboravlja da jede. Promenićemo to i sigurna sam da joj neću dozvoliti da više stanuje sama. Luka će me čuti za ovo.

"Miloše?" Zbunjeno izgovorim kada ga ugledam kako sedi ispred sobe sa ogromnim podočnjacima.

"Ina?" Podigne pogled ka meni. Hodam polako ka njemu zbunjena, primetim da je i on zbunjen jer sam ovde.

"Šta radiš ovde?" Upitam ga kada sednem pored njega.

"Luka je ovde. Čekam da se probudi. A ti?"

"Sara je na intenzivnoj već dva dana. Čekam sada će je prebaciti u sobu."

"Morao sam sinoć da odem. Izvini." Čudno mi je sve ovo. Svakako odlazimo kada poželimo, vraćamo se kada odlučimo. Sve je ovo previše za mene. Potreban mi je odmor.

"Ovaj moram da idem, čujemo se."

Zbunjeno me je pogledao ali stvarno ne mogu da budem tu. Sigurno neću čekati Luku, on je taj zbog kojeg je Sara u bolnici. Bahati kreten.

Pronađem najbliži kafić i poručim kafu. Sviđa mi se ovde. Mirni, povučeni kafić. Primetim da prolaznici bace pogled ali svi negde žure.

Izgubljena u vremenu i mislima razmišljam kako dalje. Miloš je super, sex nam je super, ali plašim se da ne mogu više ovako.

Ne mogu da gledam kako odlazi i dolazi kako god poželi. Ja sam ta koja je uvek tu, bez brige dolazi i odlazi kad god želi.

"Sara je u svojoj sobi." Stiže mi poruka koja me obavesti da svoj život moram staviti u drugi plan.

Stižem u bolnici posle 10 minuta lagane šetnje. Lagani vetar kao da odnosi sve moje brige.

"Dobar dan, Sara Milojković je sa intenzivne nege prebačena u sobu. Zanima me broj sobe." Obratim se ljupkoj devojci koja je i pre dva sata bila ovde.

"Ina." Začujem kako me neko doziva. Kada se okrenem shvatim da je to Ivan. Savršeno saznaću detaljnije o Sari.

"Ivane. Kako je Sara?"

"Dođi, ja sam krenuo upravo u vizitu." Sranje. Miloš sedi i dalje na istom mestu.

"Ina." Proreži kada vidi Ivana pored mene.

"Miloše." Kratko ga pozdravim dok nastavljam sa Ivanom ka Sarinoj sobi.

"Stigli smo. Ina da li si dobro?"

"Da, da. Sve je u redu." Shvatam da sam kao robot pored Ivana. Zašto je Miloš izgledao onako besno samo sam išla pored Ivana. Možda je to zbog Ivanove bliskosti, ne znam. Nema pravo da tako reaguje.