Ponovo ti 🔚

XIV poglavlje

Luka P. O. V.

Ne znam koliko je sati, ali neko pokušava da mi obije stan. Čovek ne može danas ni da spava.

"Miloše imaš ključ, mogao si da uđeš kao normalan čovek." Govorim mu dok odlazim u kuhinju po kafu.

"Gde si celog dana? Da li znaš koliko sam te zvao?"

"Spavao sam, telefon mi je isključen."

"Uživaš vidim."

"Hoćeš kafu?" Upitam ga nakon što napravim sebi.

"Hoću, potrebna mi je nakon ovakvog dana."

"Sve u redu?" Upitam kada vidim da stvarno nije raspoložen.

"Nije. Neko mi je poslao inspekciju. Pronašli su nešto i sad hoće da zatvore klub."

"Rešićemo. Odmah." Govorim dok u svom telefonu tražim brojeve koje su mi sada potrebni.

3 dana sam sa Milošem rešavao problem oko kluba ali smo uspešno rešili. Toliko dana ništa nisam čuo o Sari.

Sara P. O. V.

Noćne more ne prolazim zbog toga sam još više nervozna. Svađe sa Inom su postale sve učestalije. Žao mi je jer se ovako ponašam ali nemam drugog izbora. Ne mogu sama da se izborim sa ovim, nisam toliko jaka.

Mislila sam da sam se malo ali kada sam ugledala Luku sve se vratilo kao bumerang.

"Idem do prodavnice, potrudi se da izađeš iz sobe." Govori mi Ina dok stoji na pragu sobe i izgleda kao da proučava moje stanje.

"Dobro sam." Tiho progovorim dok me posmatra. Izvinila bih joj se ali me nešto sprečava. Nisam normalno definitivno.

Čujem kako se vrata zatvaraju i bacam prekrivač sa sebe i krećem na tuširanje.

Podesim vrelu vodu i samo se spustim. Pločice mi hlade kičmu dok vrela voda peče ostale delove tela. Želim da sperem svu prljavštinu sa sebe. Svu nesrećnu sudbinu koja je zadesila baš mene.

Nisam ni primetila da se tresem sve dok Luka nije otvorio tuš kabinu i ugasio vodu.

Nemo gledam u njega. Zašto sam ponovo izgubila snagu i postala nemoćna?

Podiže me iz tuš kabine i spušta tačno ispred nje. Nisam ni svesna da nemam snage ni da stojim, shvatim to tek kada me pusti kako bi uzeo peškir. Kada je shvatio da nemam snage brzo me je uhvatio kako se ne bih srušila. Umotao me je peškirom i podigao mi glavu kako bih ga gledala u oči.

"Šta radiš ovde? Kako si ušao?" Upitam ga kada skupim poslednje atome snage.

"Šš spavaj posle ćemo da pričamo." Nakon toga ni čega se ne sećam.

Otvaram oči i prvo što ugledam je Luka.

"Taman sam planirao da te probudim."

"Zašto bi ti dođavola mene budio? Šta tražiš ovde? Odmah izađi!" Krenem da se derem dosta mi je više svega. Najviše njega ne mogu da ga gledam, kad god da pogledam vidim sliku doktorke kako mi govori da moram da izvršim abortus. Instiktivno se uhvatim za stomak što Luka naravno ne propusti.

"Muka ti je?" Upita me uplašeno.

"Da, jeste. Od svih vas. Niste mi potrebni odlazite. Za početak bi dovoljan bio i tvoj odlazak."

"Odmah da si prestala. Istog trenutka. Ne znam šta ti se dogodilo ali time što teraš ljude od sebe ništa ne postižeš." Sada već ljutito odgovara, odakle njemu pravo da se ljuti?

"Obuci se, čekam te u kuhinji." Govori mi dok izlazi iz sobe.

Može da zamisli kako ću ga poslušati. Sigurno. Okrenem se na drugoj strani kreveta i nastavim da spavam.

Odjednom osećam kako se pored mene u krevetu pravi udubljenje a ubrzo i zatim kako me neko podiže. Otvorim oči i shvatim da je to samo Luka.

"Prestani kretenu. Spusti me dole."

"Moraš da jedeš. Ina ne zna šta da radi sa tobom ali ja odlično znam. Nećemo dozvoliti da pored nas troje ti zaglaviš u depresiji. Počinjemo sa hranom." Spusti me za šankom u kuhinji.

Pažljivo proučavam šank i shvatam da je pun. Ne mogu da verujem šta je on sve spremio. Kada je stigao ovo sve da napravi.

"Sara, kreni. Nemamo vremena za razvlačenje." Autoritativnim glasom izgovori i stavi jedan tanjir ispred nas.

"Ti nećeš da jedeš?" Upitam ga kada vidim da za sebe nije doneo tanjir.

"Ne, sada je moj zadatak da tebe nahranim." Govori mi dok me strogo gleda. Ovakvog Luku nisam videla.

"Da me nahraniš? Dovoljno sam velika da mogu sama da jedem i nisam gladna."

"Kada si poslednji put jela?" Upita tako lako pitanje na koje nemam odgovor. Nisam jela odavno. Ne sećam se tačnije kada sam poslednji put nešto pojela.

"Tvoje ćutanje ću shvatiti kao odgovor ne znam." Nisam sigurna ni kada me je podigao i spustio u svoje krilo ali i te kako sam sigurna da mi njegova blizina ne prija.

"Mogu i sama da sedim."

"Možeš ali nisam te ovde doneo da sediš već da jedeš." Dohvatio je komadić salame i kačkavalja i na silu me naterao da jedem. Hranio me je sve dok nisam počela da se žalim kako mi je mnogo i da ne mogu više.

"Izvukla si se trenutno. Odmori pa ćeš ponovo da jedeš. Kraj priče." Ne znam iz kog razloga ali prija mi što je on baš taj koji brine trenutno o meni. Znam da to radi samo prijateljski ali opet mi znači.

Verujem da me ne bi ni pogledao kada bi znao pravu istinu. Čak se i sama sebi gadim. Dozvolila sam da mi ubiju bebu. Toliko sam nesposobna.

Suze su počele ponovo da naviru.

"Sada idemo da pronađemo nešto ne možeš tako da ideš u grad."

"Ja ne idem u grad." Odlučno progovorim nakon što se smestim na kauč.

"Nisam te pitao, to je bila potvrdna rečenica ne upitna."

"Ha-ha..." Ne stignem da dovršim rečenicu jer me podiže i nosi ka spavaćoj sobi.

"Ti baš uživaš da me ovako nosiš." Kroz smeh potvrdim.

"Šta ćeš da obučeš?" Upita me kada me spusti na krevet.

"Mogu sama da se obučem, hvala."

"Imaš 10 minuta. Požuri." Nisam htela više da se protivim jer on je ovde svojom voljom, trpi me ovako drsku tako da ništa ne mogu da izgubim.

"Da li znaš gde je Ina? Izašla je danas i nije se vratila." Upitam ga nakon što ga pronađem u dnevnoj sobi.

"Sa Milošem je. Potrebno joj je da se malo opusti isto kao i tebi. Za to smo zaduženi Miloš i ja." Govori mi kroz osmeh. Bože kakav osmeh ima.

"Dobro." Tužno odgovorim jer sam svesna da je sve to zbog mene i mog ponašanja.

_________________________________
Uživajte💓💓