Ponovo ti 🔚

XXIV poglavlje

Sara P. O. V.

Budim se i shvatam da nisam u svojoj sobi. Gde sam ja? Jedino čega se sećam jeste poslednje kako me Luka nosi ka liftu a onda me odovodi do njegovog automobila. Verovatno sam nakon toga zaspala od umore. Sranje. Ovo je sigurno njegova spavaća soba. Primetim da je posteljina pored mene izgužvana što znači da je spavao pored mene. Pokušam rukama da pređem licem ali tek sada shvatam da su mi ruke iznad glave. Zavezao me je.

"Luka!!!" Vrištim iz petnih žila. On nije normalan.

"Luka!!!" Nastavim da ga dozivam ali ne čujem ništa po stanu. Sama sam? Ne znam zašto ali jeza se zavuče u mom telu. Pokušam da skinem ovu glupu kravatu sa ruke ali mi se samo još dublje ureze.

Kako ću se spasiti odavde?

"Lukaaa!! Proklet bio." Zašto sam sebi ovoliko zakomplikovala život? Imala sam sasvim miran život. Sa Markom nisam bila najzadovoljinija ali sam barem imala miran život. Nemam više snage za dozivanje.

Raznolike misli mi prolaze glavom i shvatam da sam sama u ovoj nepoznatoj sobi. Šta ako me je ostavio isped mog stana i neko me je pokupio? O Bože. Molim te samo neka se već jednom neko pojavi.  Ne znam čak ni koliko je sati. U sobi je polumrak jedina svetlost dolazi sa ogromnih prozora u ovom položaju čak ne mogu sve lepo ni da vidim. Primetim da su ovde mnogo veći prozori nego u Lukinom stanu. Istina je da sam bila samo u dnevnoj sobi ali kako vreme prolazi sumnjam da sam kod Luke.

Pokušavam da smirim svoje misli i da prestanem da stvaram najgori scenario ali vreme prolazi. Niko se ne pojavljuje. Da sam oteta verovatno bi morao neko da me čuva? Tačnije za to nema ni potrebe jer sam ovde zavezana.

Nemam izbora. Petljam rukama kako bih se oslobodila ali što se više trudim samo sećam kako se kravata steže oko ruke i ostavlja jasan trag. Sranje. Moram što pre da odem pre nego što se neko pojavi. Nervozno razvlačim ovu previše kvalitetu kravatu koja se sve dublje urezuje. Prokleta kravata.

"Luka!!" Krenem iznova da vičem sa nadom da će Luka otvoriti ova vrata. Ali nažalost niko. Shvatam da sam sama.

Ne znam ni ja koliko vremena kasnije začujem otvaranje vrata. Neko je došao. Srce kreće ubrzano da kuca.

"Luka!!" Poslednja nada da je on.

Začujem ubrzo škljocaj otključavanja. Vrata se lagano otvaraju i imam osećaj kao da sam trenutno u horor filmu i imam počasnu glavnu ulogu.

"Neko se konačno probudio." Začujem Lukin baršunasti glas kada otvorim oči.

"Jebeni skot." Odahnem od olakšanja.

"Pripazi na rečnik."

"Zašto si me zavezao?" Na ivici živaca postavim pitanje.

"Morao sam da izađem."

"PA?" Besno upitam dok gledam kako mi se približava.

"Moramo da pričamo Sara. Tako što bežiš problem nećeš rešiti."

"Nemamo o čemu da pričamo." Tvdoglavo dodam dok sa nadom očekujem da će me konačno odvezati.

"Imamo. Slušaćeš me." Legne pored mene i pogledom mi miluje lice. Okrenem se ka prozoru i gledam kako se sunčevi zraci bore za ulazak u sobu.

"Sara, ne budi dete." Iskoristim svoje pravo ćutanja i nastavim da gledam u prozor.

"Ja pričam, ti ćeš svakako čuti." Poželim da imam mogućnost da zatvorim uši ali nemam čak mogućnosti ni za to. Totalno je besmisleno u ovom trenutku tražiti oslobođenje. Ko zna koliko će ovako da me drži.

"Nisam te prevario." Započne i istog trenutka mi se iskrade jedan osmeh. Htela sam da se uzdržim reakcija ali očigledno to nije moguće.

"Stvarno te nisam prevario. Ona je ćerka jednog saradnika. Zamolio me je da provedem par sati sa njom jer se ne oseća baš najbolje u poslednje vreme. Morao sam, potreban mi je sporazumni dogovor sa njim. Ako želim posao da proširim moram na to da pristanem. Ali Sara stvarno nisam imao ništa sa njom."

"Izvini nisam znala da si bebisiter!" Besno uzviknem. Frustrira me njegov govor.

"Sara morao sam. Pokaži malo razumevanja." Moli me dok rukom prelazi po mom obrazu.

"Skloni ruku." Pokušam mirno da ga zamolim. Ne želim da me dodiruje sve dok vodi plastične lutke sa njim.

"Sara, molim te. Stvarno te ne lažem. Znaš i sama da trenutno proširujem posao imam važne saradnike od kojih mnogo toga zavisi."

"Odveži me." Zurim u prozor i shvatim da bi bolje bilo da su zavese razmaknute ne želim da gledam njegovo izdajničko lice.

"Veruješ mi?"

"Ne. Odveži me već jednom." Prosiktim dok konačno skrećem pogled ka njemu. Shvatim da je pomalo čudan ali verujem da je to samo njegovo foliranje.

Kada već izgubim svaku nadu da će me odvezati osetim olakšanje u rukama.
Ne snađem se ni da reagujem kada se nađem u Lukinom krilu.

"Šta radiš?" Upitam dok gledam kako mi rukom masira deo ruke koji je do pre par sekundi bio zavezan za uzglavlje kreveta.

"Boli?" Upita me kada primeti jake crvene linije.

"Malo." Smireno odgovorim kada primetim brigu u njegovom glasu.

Privuče me u zagrljaj i odlučim da ostanem tako par sekundi. Opija me njegov božanstveni miris. Volela bih kada bi sve ovo potrajalo ali se bojim da će sve ovo brzo izgledati samo kao jedan san.

"Moram da idem." Progovorim prva nakon što se udaljim.

"Nemoj, ostani. Molim te. Potrebna si mi." Ne znam šta da uradim ni kako da reagujem.

"Samo ćemo spavati. Možemo kasnije da jedemo." Primeti borbu koju vodim sama sa sobom i odlučim da ipak uživam još malo u ovom snu dok traje.

Privijem se kraj njega i odlučim da tako odspavam još par sati, umor me je savladao.

"Sara, probudi se. To je samo san." Začujem Lukin glas po okončanju još jednog sna u kome iznova i iznova vidim doktorku koja je izvršila abortus.

Skočim iz kreveta dok osećam da mi je jastuk mokar od suza.

"Sa mnom si sigurna." Obasipa me poljupcima dok palcem briše suze sa obraza. Volela bih da je to istina i da kao što sve drugo može vrati našu bebu. Našu malenu bebu koja je za par meseci trebala učiniti ovaj svet lepšim. Ležim u njegovom zagrljaju i nesvesno mazim svoj stomak dok shvatam da bih sada verovatno osetila prve bebine pokrete. Mala šutiranja kojim bi me potsetila da je tu.

"Zašto stalno maziš svoj stomak Sara? Do sada to nisi radila ali od kada si se vratila izgleda kao da ti je to prešlo u naviku?" Brzo sklonim ruku sa svog stomaka kao da sam se opekla i shvatim da sam sama sebe odala.