Ponovo ti 🔚

XXVII poglavlje

Ina P. O. V.

"Hvala na vožnji." Zahvalim taksisti dok plaćam vožnju. "Zadržite kusur." Požurim ka Lukinom stanu kako bi platio istog trenutka zbog Sarinog stanja.

Par pogleda u liftu me učine još nervoznijom. Dovoljan mi je bio stražar koji je pola sata ispitivao razlog mog dolaska i da li imam dozvolu. Uspela sam da smislim najbolju moguću laž u kratkom roku kako bih što pre uradila ono što celog dana priželjkujem.

Lift se konačno oglasi, udahnem duboko kada nogom kročim u hodnik. Možeš ti to Ina. Bodrim sama sebe ali nakupljeni bes govori da sam odavno spremna na sve što sledi. Zvonim već peti put ali niko ne otvara. Nećeš me se tako lako otarasiti Luka. Mene sigurno nećeš.

"Luka, otvori prokleta vrata." Jedan malo jači udarac ženske ruke o vrata i istog trenutka su se otvorila.

"Luka?" Uplašeno upitam dok razgledam da li ga je neko opljačkao?

Stojim na sredini dnevnog boravka kada šokirano procesuiram sav lom u ovoj sobi. Šta je pokušao da uradi? Pogledom tražim glavnog krivca za ovaj lom i ugledam ga iza ugaone garniture. Verovatno ga ne bih ni primetila da noga nije virila. Lagano na prstima prilazim do njega dok pokušavam da je nagazim staklo koje izgleda kao glavni deo  ovog stana.

"Luka?" Uplašeno upitam. Hrabrost mi je nestala. Ne znam gde ali je nema. Ne znam odlučno Luku ali znam da je kao drug veoma fin, kao prijatelj, čovek. Znam da nije neko ko se opija. Par čašica alkohola u izlasku ali to svi radimo. Sada. Stojim u Lukinom stanu i gledam užasnu sliku. Flaše alkohola su rasute po stanu. Komadi stakla su po celom stanu. Osim ugaone garniture sve je u gelovima. Ne želim da pogledam ostatak stana jer se plašim šta ću pronaći.

"Luka?" Nisam sigurna ovog puta ni da li sam izgovorila njegovo ime. Uprkos mom dozivanju ne dobijam nijednu povratnu informaciju. Plaši me u ovakvom stanju.

"Luka!!!" Vrisnem kako bih ga dozvala, ali i dalje nemo gleda u ogroman prozor sa kog se vidi ceo grad. Sigurna sam da ne uživa u pogledu koji dobija svakodnevno iz svog stana. Verujem da je trenutko u svom svetu na nekoj drugoj planeti.

Cipelom sklonim komadiće stakla kako se ne bih posekla. Nemam snage posle celodnevnog dana sada da sakupljam ostatke Lukinog nervnog sloma.

Spustim se pored njega i obgrlim rukama svoja kolena. Sa strane u oku posmatrača bih izgledala kao nestašno dete koje se krije od roditelja kako bi izbeglo i ovog puta kaznu za nestašluk koji je upravo počinila. Ali nije bila ni malo dete, čak ni nestašluk nije napravila. Samo je čistila za tuđim nestašlucima.

Podigla je glavu i pokušala da dokuči kuda to Luka gleda. Sve što je ona videla je zalazak sunca koji je u ovom položaju izgledao božanstveno. Uporno je gledala tu mešavinu boje kada je jeza prostrujala njenim telom. U svim tim divnim nijansama ništa lepo nije ugledala, osim krvavo crvene boje. Nije volela ovu boju na nebu. Oduvek je mislila da je to zlo.

Spustila je pogled za par centimetara i ugledala je zgrade, kao da su se međusobno borile koja će biti viša i lepša ali čak ni tamo nije prepoznala ništa lepo. Videla je samo bol, tugu..

"Sigurno je to zato što mi je ovaj dan užasan." Pomislila je u sebi. Ovog dana svakako nije dobila nijednu lepu vest, nije ugledala nijednu lepu sliku. Kao da je ova godina loša. Sara je preživela ogromne gubitke ali je Ina sve to gledala svojim očima. Iako nije osećala to malo biće ispod svog srca lebdela je od sreće kada je saznala za njega. Ubrzo se i njen oblačić raspršio. Sada, mada kada dobro razmisli shvata da već dugo predugo sedi na podu. Nikako joj život ne ide lepim tokom.

Umirala je od znatiželje šta toliko Luka dugo posmatra sa tolikom pažnjom dok u levoj ruci drži flašu nekog pića o kom apsolutno ništa nije znala.

"Na putu ka tvom stanu. Greška od trenutka kada su mi javili da je Sara pronađena u tvoj zgradi na stepenicama kako leži želela sam da te povredim. Da i tebe boli. Toliko sam besna na tebe. Šta si joj uradio, Luka?" Napravim pauzu kako bih udahnula preko potreban vazduh.

"Zašto si joj bilo šta uradio Luka? Zašto?! Bio si joj poslednja slamčica spasa." Vrištim ali me nije briga. Niko ne brine o mojim osećanjima ne želim da Saru gledam više ovako povređenu, slomljenu.

Dohvatila sam prvu flašu koja se nalazila ispred mene i tek sada shvatam da su oko nas ispijene polomljene flaše i na desetine njih koje čekaju svoj red.

"Luka, šta radiš sa ovolikim alkoholom?" Zaprepašćeno gledam u njega koji ni nakon mog silnog vrištanja ne odaje nikakve znake života.

"Progovori!" Udaram ga koliko god mogu ali on se ne pomera. Samo zuri u neku nevidljivu tačku.

Umorna i od ovog mesta i od mog života, polako ustanem gore. Sklonim flašu alkohola što dalje i ako je okružen desetinama. Svesna da mu ova jedna flaša neće mnogo naštetiti u odnosu na sve koje ga okružuju napustim stan.

"Ubile ste mog anđela." Učini mi se dok hodam da začujem Lukin promukli glas, ali shvatim da je to samo moja halucinacija. Bravo Ina samo ti je još halucinacija falila.

"Dolazim kod tebe." Pošaljem Milošu poruku dok čekam taksi.

________________________________

🔥