Ponovo ti 🔚

XXXVIII poglavlje

Sara P. O. V.

Konačno sedne i on, ali mnogo dalje. Nastavlja da beži kao neka kukavica. Ne razumem šta se promenilo za par sati? Šta je moglo da se promeni za par sati?

Na moju sreću ovu neprijatnu tišinu prekine moj telefon koji me obavesti da imam poziv.

"Molim?"

"Sara, izvini što te prekidam ali potrebne su neke prezentacije za sutra. Znam da je nedelja, ali tako nam je naredio šef. Svi smo raspodelili po jednu ali jedna je ostala. Znaš da ne smemo biti površni i da sve mora biti odrađeno do poslednje sitnice."

"Marko u redu je. Uradiću sve na vreme. Pošalji mi temu."

"Šaljem ti za pola sata. Hvala ti Sara. Čujemo se."

"Čujemo se." Prekinem vezu i udahnem duboko. Još par sati i idem kući moći ću da odmorim.

"Luka dođi u radnu sobu." Začujem kako Miloš dovikuje Luku i istog trenutka osetim olakšanje.

Vratim se u dnevni boravak u isti trenutak kada Ina donese Luki kafu.

"Popiću kafu kasnije, idem do Miloša." Obrazloži Ini i brzo se i izgubi.

Ina kuca već pola sata poruke sa njim i izgleda čudno to nije karakteristično za nju. Nakon pola sata se osmehne i konačno se seti da nije sama.

"I šta ima novo?"

"Upoznala sam novu drugaricu zove se Una. I to dok sam dolazila kod vas." Srećno joj kažem.

"Stvarno? Kako?" Radoznalo upita i odlučim da zaboravim Lukino postojanje i da uživam u stvarima koje imam.

Prepričam Ini događaje i obećam joj da ću ih upoznati.

"Da li mogu da skinem igricu na tvom telefonu? Moj koči u poslednje vreme a baš mi se igra igrica." Obrazloži i prihvatim jer sam tu još uvek. Telefon mi sada nije potreban.

"Evo, svakako mi nije potreban."

"Pa nije, to i ja mislim." Čudna je ili se meni samo čini?

Miloš je prošao i namignuo je Sari. Kuda će on? I šta uopšte oni rade?

"Hej, dođi da ti pokažem haljinu što sam kupila?"

"Ina znam sve tvoje haljine." Odgovorim joj mrzovoljno jer neću da idem tamo gde mgou da sretnem Luku.

"Ova je nova, nisi je videla." Definitivno je čudna.

S obzirom da ne znam Milošev stan nemam pojma gde me vodi.

"Uh zaboravila sam da isključim šporet, uđi odmah se vraćam."

Otvorim vrata bez sumnje i zakoračim nesvesna da ulazim na slobodno mogu reći miniranu teritoriju za mene. Kada podignem pogled shvatim da sam u radnoj sobi u kojoj se nalaze gomile fascikla i veoma besan Luka.

"Šta radiš ovde?" Besno me upita i konačno mi se obrati nakon ko zna koliko dana.

Eskalaciju svađe prekine škljocaj brave koji označi da smo ostali sami i zaključani.

"Ina otključaj odmah!" Besno vičem dok rukama udaram o vrata.

"Dok se ne pomirite i ne razjasnite sve probleme nećete izaći. Hrana i piće su u velikoj fioci. Luka zna gde se piće nalazi. Poslužite se slobodno."

"Daj Ina ne budi detinjasta." Molim je jer ne mogu sa njim u istoj prostoriji da budem duže od pet minuta.

"Bravo!" Aplauz se prelomi kada se zbunjeno okrenem ka Luki.

"Bravo! Šta više mogu da ti kažem? Hm? Pa iskreno ništa. Sve si odlično isplanirala ali nijedan plan na tvoju veliku žalost se nije ispunio. Baš šteta!" Trudi se da smireno izgleda ali vidim da je ljut.

"Nikada ali nikada ne bih isplanirala da se posle svega sa tobom nađem u istoj sobi! Da li je to tebi jasno? Nikada! Prevaru ne praštam. Ti si jedna obična egoistična muška svinja!" Besno se derem jer drugačije ne mogu!

"Ti si mene prevario! Dok sam ja tebe čekala, spremila nam večeru i čekala te! Šta si ti radio? Pitam te šta si radio? Evo odgovoriću ti pošto nemaš šta da kažeš na ovu istinu. Jurio si druge, okej jurio si druge. Ali hej ti si taj koji je predložio da pokušamo nešto ozbiljnije. Da bi uveče došao mrtav pijan sa drugom. I to ne bilo kojom nego prvom sponzorušom. TOLIKO NISKO SI PAO DA VIŠE NEMAM REČI!" Završim svoj monolog i imam osećaj da više nemam glasa. Izgubila sam svaku želju za njim kao i za nastavak razgovora tačnije mog monologa.

"Ina otvori prokleta vrata!" Derem se po poslednji put jer sam na izmaku snage. Nemam više snage, umorna sam. Leđima klizim po zidu sve dok ne završim na podu. Ni ogromna bol u leđu mi ne znači ništa. Bezizražajno buljim u radni sto koji se nalazi preko puta mene. Suze same teku. Ne obraćam pažnju ni na to što je Luka tu i što me gleda dok plačem. Zaboravljam na sve, kada se ova vrata otključaju zaboraviću. Hoću. Upravo sam obećala sebi.

"Nemoj da plačeš, jebeno!" Progovori samo to. Samo još više boli i ništa više.

Ćutim i čekam kada će se ova prokleta vrata otvoriti ništa više ne želim. Znam da nemam izlaza. Telefon mi je u dnevnom boravku nemam koga da pozovem.

Ne znam koliko je sata prošlo možda je prošao i dan, mesec. Vreme je toliko sporo prolazilo. Škljocaj u bravi se konačno začuo. Odmah zatim i otvaranje vrata. I spašena sam. Uverila sam se da ovo nije san. Protrčala sam pored Ine, bez ijedne reči na brzinu obula patike i otrčala. Nisam ni lift čekala, stepenice su sasvim zadovoljavajuće.

Čujem glasove za mnom, ali ne reagujem. Ne sada. Svesna sam da sam sve ostavila kod Ine da nemam čak ni ključeve od stana ali ne mogu tamo da se vratim.

Na izmaku sam snage, približavam se obližnjem malom parkiću. Stropoštam se na klupi koja je bila prva i slobodna.

Udahnem. Izdahnem i tako bezbroj puta kako bih se smirila. Samo kako bih se smirila jer moram.

"Teta Sara!" Začujem mio glas od juče i shvatam da je počeo nov dan. Nisam uradila prezentaciju. Bravo Sara! Nije moja krivica, zar ne?

"Unice!" Zagrlim je dok mi suze idu kao da su i one jedva čekale slobodu.

________________________________

Ina i Miloš su malo zakomplikovali situaciju ili?🤔