Naše Male Mračne Tajne

Deo II

Stigla sam ispred LMI i ispred mene je bila velika kapija. Javila sam se i otvorili su mi kapiju. Parkirala sam se i ušla u bolnicu. Ispred mene je bio jedan šalter. Javila sam se.

" Dobar dan ", rekla sam ženi za šalterom. " Dobar dan, kako mogu da vam pomognem? Posete su od pola jedanaest. " rekla je pomalo iritantnim glasom. " Nisam došla u posetu. Ovo mi je prvi dan na poslu. " odgovorila sam ljubaznim tonom. " Izvini, draga, prvi put moram da te prijavim ovde, a onda ćeš posle svoje smene doći ovde da ti dam karticu, pa sledeći put kad dodješ ne moraš da se javljaš na šalter" rekla je, sad već ljubaznim i vedrim glasom. " Ime? " upitala je gledajući u ekran od računara. " Veronika Luna Kejmbel ", odgovorila sam. " Koliko imaš godina? ", upitala je. " Dvadeset pet ", odgovorila sam. " Koju si školu završila? ", upitala je. " Državnu školu Karter i univerzitet Harvard. " odgovorila sam. " Adresa i broj telefona " upitala je. " 64 Sparks strit i broj telefona 1 755 276 674. " odgovorila sam gledajući u telefon. " Okej, ostavićeš mi vožačku dozvolu ili ličnu kartu da iskeniram tvoju sliku da ne moraš da se slikaš. " rekla je, " i da, tvoja nadzorna je u njenoj kancelariji, tako da ćeš se njoj javiti prvo. Njena kancelarija je na četvrtom spratu. Znači kada dodješ na četvrti sprat, skrenućeš desno od lifta i tražiš broj 56. " dodala. Pružila sam joj svoju vozačku dozvolu i krenula prema liftu. Kada sam stigla na četvrti sprat odmah sam ugledala njenu kancelariju i pokucala na vrata. 

" Da? " Odgovorila je žena, po glasu sigurno Afroamerikanka. Lagano sam ušla i videla visoku ženu, sa crnom kovrdžavom kosom do ramena. Nosila je elegantu plavu haljinu i crne visoke cipele. " Ti si sigurno Veronika " upitala je pružajući mi ruku. " Da, da, ja sam Veronika ", i ja sam joj pružila ruku. " Ja sam Kimberli Nelson, odnosno gospodja Nelson. Barem za sad. " Nasmejala se i ja sam joj uzvratila. " Ja ću biti tvoja nadležna, tako da ako imaš neke nedoumice ili probleme obraćaš se prvo meni. Ali ako ja nisam ovde, tražiš mog asistenta, gospodina Dženkinsa, a ako oboje nismo ove, mada se to retko dešava, odlaziš do šaltera. Jesi razumela? " upitala je. " Da. Hvala vam na informaciji. " rekla sam razgledajući njenu kancelariju. Bila je to prostrana soba, sa velikim prozorom koji gleda na reku Čarls. Bila je lepo dekorisana sa slikama, biljkama i privatnim fotografijama gospodje Nelson. Jedan deo je bio odvojen staklenim zidom i vratima, sigurno za njenog asistenta. " Vidim da ti se svidja moja kancelarija. " rekla je okrenuvši se prema prozoru. " Da, jako je prijatna. " odgovorila sam gledajući slike na kojima je ona, sa svojim mužem i decom. " Ne brini, ti si dobila jednu od najboljih kancelarija. Mada, videćeš kad budeš ušla u svoju kancelariju, " još malo je gledala kroz prozor onda se odjednom okrenula prema meni, " hajde, provešću te malo po bolnici. " rekla je pokazujući mi rukom ka vratima. Klimnula sam glavom i krenula za njom. 

Vratili smo se do prizemlja. Malo mi je pričala o istoriji bolnice, onda o pravilima oblačenja. " Kao što i sama možeš da predpostaviš, ne smeš da imaš nikakve oštre predmete kada si u prisustvu pacijenata. Naravno nisu svi pacijenti pretnja za tebe, ali naravno imamo nekoliko ubica, kao i silovatelja, ali za sada nećeč biti u kontaktu s njima, barem dve ili tri prve nedelje. " obajsnila mi je. Krenule smo na prvi sprat. On je bio malo mračniji od četvrtog sprata i prizemlja. Ovde su bile jedan deo pacijenata, kao i jedna velika prostorija za provodjenje slobodnog vremena, mislim za pacijente. Takodje i trpezarija i nekoliko kupatila. Drugi sprat je takodje bio bio za namenjen za pacijente, kao i treći. Četvriti je bio za zaposlene, psihijatre i psihologe, ali i medicinske sestre. Većina kancelarija je bila na četvrtom spratu. Peti sprat je bio kao neka mini bolnica, čak je imala i dve operacione sale. Šesti sprat je bio nekako drugačiji od drugih. Po rečima gospodje Nelson, ovo je bio sprat gde se nalaze pacijenti sa najtežim mentalnim poremećajima, kao i ubice i silovatelji. Oni imaju jedan poseban sprat baš zbog njihovih dela i njihove prošlosti. Gospodja Nelson je rekla da je sprat gradjen kao lavirit da bi bilo teže pobeći iz njega, ako slučajno dodje do toga. Rekla mi je da ne dolazim ovde, da se ne izgubim, samo ljudi koji su radili ovde duže vreme smeju da dolaze na ovaj sprat. Naravno nama nije nedozvoljeno da dolazimo ovde, samo je sigurnije za nas da nedolazimo. Na sedmom i poslednjem spratu se nalazila soba u kojoj su bili čuvari koji su pazili na sve moguće kamere u bolnici, kao i jedna ogromna kancelarija vlasnika i direktora ove mentalne bolnice. 

Konačno smo prešle čitavu bolnicu. Čak me je odvela i na krov zgrade. Ušle smo u moju kancelariiju i ostala sam bez daha. Bila je predivna, jedan zid je bio jedan veliki prozor i takodje gledao na reku Čarls. Bila je neke svetlo sive boje.  " Ako ti se ne svidja kako je kancelarija ukrašena, možeš je naravno dekorisati sama. Još moramo da se dogovorimo za budući posao. " rekla je. Imam osećaj kao da ova žena non stop nešto priča. Nije kao da je to nešto loše, samo toliko brzo priča da ne mogu da je pohvatam sve. Pored prozora je bio radni sto sa računarom. Pored zida sa desne strane od vrata je bio jedan veliki trosed sa malim stoćićem. A pored troseda su bile knjige. Čak sam imala i svoj privatni toalet. Jedna vrata su vodila do sobe gde ću sigurno razgovarati sa pacijentima. 

Kada je gospodja Nelson otišla malo sam poslagala knjige, naravno po abecedi, i složila neke sveske i dokumente. Na računaru je stajao moj raspored razgovora sa pacijentima. Malo sam bila razočara što ću prvo da glumim psihologa, a tek psihijatra, ali sam se ubrzo i pomorila sa tim. Naravno ne treba mi da odmah imam traume od početka. Videla sam da su moje prve dve pacijentkinje srednjoškolke, atreći pacijent je bio malo stariji čovek u četrdesetim godinama. Pošto sam shvatila da tek od sutra imam pacijente, odlučila sam da se još jednom prošetam oko bolnice. Kako sam otvorila vrata, sudarila sam se sa gospodjom Nelson. 

" Izvinite ", izvinila sam se odmah. Kako sam tako smotana i odmah uradim nešto glupo i to odmah prvi dan na poslu. " Ne brini. Ja sam kriva. Kao što sam rekla moramo još da se dogovorimo o budućem poslu. " rekla je popravljajući svoju kosu. " Naravno, hoćemo ovde ili u vašoj kancelariji? " upitala sam je. " Možemo i ovde " rekla je i ja sam joj napravila mesta da može da prodje pored mene. Sele smo na trosed i gospodja Nelson je počela da mi objašnjava kako ću raditi za neke dve nedelje.