Naše Male Mračne Tajne

Deo XI

" Reci mi Konor, o čemu razmišljaš u poslednje vreme? " Pitala sam Konora, sedeo je ispred mene na kauču. Pokušavala sam da održim kontakt očima, ali je on nervozno menjao smer svog pogleda. Tapkao je nogom, kapljice znoja su mu pokrivale čelo, a obrazi su mu bili crveni poput zrele jabuke. Primetila sam kako non stop pogled vraća u smeru svetla. Ustala sam i smanjila jačinu svetla. " Nadam se da ti je sada prijatnije. "
" Č-često sanjam kako sebi probadam nož kroz stomak, ili kako sebi poštoljem raznosim glavu. "
Suicidne misli. Upisala sam u svesku pored njegovog imena. " Koje ti je najranije sećanje iz detinjstva? "
" Moja majka me je često terala da se ponašam kao devojčica, a kada to nisam hteo, zatvorila bi me u mali ormar u podrumu. Tata me je terao da radim naporne fizičke poslove, kada nisam hteo da to radim, tukao bi me kaišem ili bi me poristio kao ljudsku pepeljaru, gasio je svoje cigare po mom telu, još bi me i zatvorio u taj isti mali ormar i nije mi davao da jedem i do tri dana. "
Nasilje u detinjstvu, dodala sam u svesku. " Reci mi šta osećaš trenutno. Možeš li mi reći šta te inspiriše da se budiš svaki dan. "
" Ne osećam ništa, kao da sam pun ničega, kao da sam praznina. Tama. Da nisam ovde, već bih bio dva metara ispod zemlje. "
Osećaj praznine. " Reci mi, da li si nekada nakon korišćenja nedezvoljenih supstanci završio u bolnici? I da li si imao poremećaj u ishrani. "
" Nekoliko puta su me cimer i brat nalazili na podu sobe u kojem sam boravio od svoje osamnaeste godine. Poremećaj u ishrani sam imao tokom mladjih dana, kao tinejdžer. "
" Znači to je bilo povezano sa nasilnim roditeljima. A kako si plaćao taj stan? Imao si posao? "
" Ne, moj brat je radio, ja nisam ništa radio. "
" Znači tvoj brat je bio prisutan i tokom detinjstva? Kako je on reagovao na nasilno ponašanje vaših roditelja? "
" On je bio mnogo straiji od mene. Moja majka je sa šesnaest bila trudna sa mojim bratom, a mene je dobila u 40-tim. Medju nama je skoro 20 godina razlike. On nije živeo sa nama. Govorio mi je da roditelji nikada nisu bili takvi prema njemu. Nisam znao zašto sam ja takav promašaj da me tako tretiraju. "
" Ja imam odgovor na tvoje pitanje. Nakon tvog brata, tvoja majka je očekivala devojčicu, a pošto u to vreme moderna tehnologija nije postojala, tvoji roditelji nisu mogli da tek tako dobiju devojčicu. Tokom trudnoće, tvoja majka je očekivala devojčicu, zato te je terala da se oblačiš i ponašaš kao devojčica. Tvoj otac je takodje hteo devojčicu, ali kada je video da je dobio drugog sina, izneverio se i sav taj bes i mržnju je trošio na tebe. Znam da je tvoja majka pretrpela dva pobačaja, zato joj je bilo još teže da te prihvati kao dečaka. " Zloupotreba droga i poremećaj u ishrani. Posmatrala sam njegove odgovore. Granični poremećaj ličnosti, napisala sam velikim slovima i zaokružila. " Zbog tvojih iskrenih odgovora, sada mogu da ti postavim dijagnozu. Konore, ti imaš granični poremećaj ličnosti. Prepisaću ti lekove i ići ćeš na psihodinamičke terapije. " 

Kancelarija je bila mračna, jednina svetlost je bila svetlost od računara. Zapisivala sam sve beleške od današnjih razgovora. Tražila sam idealne lekove da prepišem Konoru. Osetila sam hladni povetarac, naježila sam se i pogledala oko sebe. Prekrstila sam ruke i ustala iz stolice, još jednom sam pogledala oko sebe. Kancelarija je bila prazna i svi prozori su bili zatvoreni. Primetila sam da su vrata malo otvorena, mislila sam da sam ih zatvorila. Krenula sam prema njima. Laganim koracima sam hodala. Prošla sam pored slike na kojoj je broj 0439 video lice djavola. Pogledala sam u nju. Osetila sam neprijatni osećaj. Osetila sam jezu. Okrenula sam se prema vratima i nastavila da koračam prema njima. Zatvorila sam ih i čula kako je nešto glasno udarilo u pod. Okrenula sam se i ta slika je bila na podu. U tom trenutku mi nije bilo svejedno. Odmahnula sam glavom i vratila se u realnost. Prevrnula sam očima, bože kako možeš i da pomisliš na tako nešto, pomislila sam. Uzela sam sliku i stavila je nazat na mesto. Pogledala sam nasta, bilo je već pola pet. Znala sam da mi je radno vreme odavno prošlo, ali nisam mislila da sam se baš toliko zadržala. Uzela sam ključeve od auta, torbu, svesku i naočare koje su bile pored sveske. Stavila sam ih i krenula kući. 

Vozila sam se Geris Lending roudom. Stala sam na crveno svetlo. Sunce je već nekoliko dana skriveno iza tamnih oblaka koji nisu dozvoljavali suncu da nam obasja tok Čarlsove reke. Golo drveće je prikazivalo još dublju sliku jeseni, a ptice, koje više ne pevaju na granama, već su odavno na putu za topli jug. Iako volim ovaj grad, nekada mi je jako dosadan, pun je studenata koji pohadjaju jedne od najboljih američkih škola. Ljudi koji su ovde pre živeli, odselili su se u mesta gde imaju više šanse za bolju karijeru, dok je ovaj grad, grad univerziteta. Crveno svetlo pretvorilo se zeleno. Skrenula sam na Bretl strit nakon nekoliko minuta vožnje. Još nekih desetak minuta vožnje i kod kuće sam. Sparks strit je bila mirna, kao i uvek. Videla sam da je gospodja Nikolson napolju i mahnula joj. Ona se nasmejala i mahnula mi. 

Gospodja Nikolson je bila starija žena. Živela je nekoliko kuća od naše. Kao male volele smo da se igramo sa njenim psom Sparkijem, koji je uginuo pre nekoliko godina. Njen život je bio pun avantura. Živela je život puni plućima  i nije znala za granice, kako nam je ona pričala. Volela je da putuje svetom, posetila je Južnu Afriku, skoro celu Evropu, Istočnu Aziju i nekoliko zemalja u Južnoj Americi. Nikada se nije udavala, nije htela da je neko usporava. Pričala nam je najlepše priče iz Pariza i Venecije, kao i najinteresantnije avanture iz Egipta i Brazila. Volele smo njene priče, kada je ona prepričavala njene životne priče, osećali smo se kao da smo to doživele sa njom, kao da smo putovale sve od Argentine do Amsterdama i od Rusije do Japana. Ostala je sama. Iako se nije udavala, kada je napunila 50-tak godina usvojila je devojčicu po imenu Luiza, ali je ona već odrasla i živi u Londonu. Ponekad je posećuje tokom praznika, ali ne tako često. Gospodji Nikolson nikada nije bilo jasno zašto je odlučila da usvoji Luizu, valjda je htela da se ostvari kao majka. Luiza je videla samo deo avantura gospodje Nikolson. Pošto je Luiza, kada ju je gospodja Nikolson usvojila, bila već osmogodišnja devojčica, gospodja Nikolson ju je vodila na svoje avanture, ali pošto je videla da u tim avanturama nema više toliko zabave, odlučila je da se pričvrsti za svoju stolicu na terasi i uzme igle i vunu u ruke i počne da plete kao što ju je majka učila kada je odrastala.

Zbog svog tog vremena potrošenog na pletenje, držanje gospodje Nikolson je postajalo sve gore i gore. Ona sada izgleda kao kukica. Već nekoliko godina je sve slabija i slabija, ali od svoje bašte ne odustaje već deset godina. Ona voli da jede samo povrće i voće iz bašte koju je napravio njen deda za baku. Skromna, mala bašta, ali dovoljna za gajenje omiljenog povrća i voća gospodje Nikolson. Preko leta je tu bilo paradajza, paprike, šargarepe, spanaća, kupusa, krastavaca, tikvice, krompira, kao i jedna lubenica koja je uvek dozrevala sredinom avgusta. U jesen smo brali jabuke, kruške i šljive od kojih je onda pravila ukusan džem. Samo miris tog sočnog džema kojeg dan danas pravi, me vraća u detinjstvo.