Naše Male Mračne Tajne

Deo XVII

Sedela sam u kancelariji sama. Popunjavala sam neke papire. Nešto mi nije dalo mira. Pokušavala sam da povežem dva slučaja. Ko bi ubio dva pacijenta, ko bi ih tako brutalno ubio, upitala sam samu sebe. Stigla mi je poruka od Iskre.

Iskra: Gde si ti?
Ja: Pričaću ti dok dodjem kući. Na poslu sam, bila sam u zgradi pa sam odlučila da ostanem malo.
Iskra: Okej. Spremiću ručak. Kada planiraš da dodješ?
Ja: Oko tri. 
Iskra: Okej.
Ja: Jel te možda zvala policija?
Iskra: Ne, zašto? Šta se desilo?
Ja: Pričaću ti. Moram da završim ovo šta imam.

Više nisam razmišljala o ubistvima. Pažnju su mi skrenuli izveštaji od broja 0439 koji su stala na mom stolu, ispred mene. Pogledala sam ime i prezime. K i V, inicijali imena i prezimena. Zvuči mi poznato. Nekakv flešbek mi se pojavio u glavi. 

Sedela sam u dnevnoj sobi, zvono na vratima se oglasilo. Ustala sam, otljučala vrata i otvorila ih. Bio je to moj dečko, Kodi. Ušao je, izgledao je ljuto, ali i uplašeno, njegove emocije bile su pomešane. Njegov zraz lica se menja s vremena na vreme. Seli smo na kauč. Primetila sam da je bio prekriven krvlju. Pomislila sam da je njegova, pa sam ga upitala šta se desilo. Nije progovarao ništa. Samo je sedeo na kauču, gledajući dole u pod. Tek tada sam primetila da imao posekotine na licu. Stavila sam ruke na njegovo lice i podigla mu glavu. Pogledala sam mu rane i onda njega, direktno u oči. Nakon nekoliko sekundi mi je skinuo ruke sa svog lica. Još jednom sam ga upitala šta se desilo. Počela sam da se brinem, mislila sam da se povredio. Odeća mu je bila mokra. Napolju je bila oluja, kiša je pada bez prestanka, a snažni vetar je duvao prema zapadu iz Masačusetskog zaliva.  Otišla sam da mu donesem čašu vode, izgledao je iscrpljeno, kao da je trčao sve do moje kuće. Sipala sam vodu u čašu i pružila mu je. Nije je uzeo pa sam stavila čašu na stočić. Opet sam sela pored njega, ali nije ništa govorio. Samo je sedeo, i gledao dole. 

Konačno je ustao, mislila sam da ide u kupatilo. Nastavila sam da gledam emisiju. Kada se vratio držao je ruku iza ledja. Nisam ništa pitala, znala sam da mi neće odgovoriti. Nisam htela da primeti da uvek gledam u njegovu ruku, koju je nepomično držao izaledja. Nešto mi je govorilo da nešto nije uredu, kao da me upozorava da će se nešto desiti loše. Polako mi je prilazio, a celo vreme je držao ruku iza ledja. U daljini su se čule sirene, ali nisam baš obraćala pažnju na to. Mislila sam da nije u blizini, te da vetar samo prenosi zvuk sirena. To je pomislio i on. Bržim korakom mi je prišao i konačno sam vide zašto je držao ruku iza ledja. Držao je veliki kuhinjski nož. Skočila sam sa kauča i pokušala da se što više odaljim od njega. Brzo sam razmišlja, dok je on lagano prilazio. Nije više žurio. Znala sam da ako odem dole u sobu, sigurno neću izaći živa. Zadnja vrata je blokirao on, a prednja su bila zaljučana. Znala sam da neću stići da ih odključam na vreme. Uzela sam maminu vazu koja je stala na stočiću pored kauča. Htela sam da ga udarim, onda bih imala vreman da pobegnem. U jednom momentu je stao. Mislila sam da se samo šali, da je samo hteo da me uplaši. Nasmejala sam se, ali u tim trenutku je preko kauča skočio na mene i zabio mi je nož u stomak. Glasno sam vrisnula i pokušala da ga sklonim sa sebe. Osećala sam se bezpomoćno. To je to, šesnaest godina života. Ustao je i hodao oko mene. Naglo sam ustala i uzela ključeve koji su stajali u hodniku. Probila sam ih u njegovu nogu. Od bola je pao dole. Videla sam policijska svetla kako osvetljavaju mračnu sobu. Mislila sam da sam gotova, osećala sam se mrtvo. Slika je polako nestajala, nisam mogla da ostanem pri sebi. Zatvorila sam oči. Tama.

Otvorila sam oči, bela svetlost je svetlela direktno u moje uči. Mislila sam da sam mrtva. Onda sam primetila da su pored mene Iskra i mama. Nisam mrtva, pomislila sam. Mama je držala moju ruku, i kada je primetila da sam se probudila stisla ju je još jače. Pokušala sam da kažem nešto, ali nisam mogla, nisam imala snage. Iskra je pozvala doktora. Ušao je doktor i dve medicinske sestre. Pregledali su me. Nekoliko dana posle, doktor mi je rekao da sam imala sreće. Kodi je promašio sve vitalne organe, ali ću do kraja života imati ranu na stomaku. 

Vratila sam se u sadašnjost. Znoj mi je klizio sa čela. Ubrzano sam disala. Ustala sam i otišla u toalet. Umila sam se hladnom vodom da dodjem k sebi. Pogledala sam se u ogledalo, videla sam Kodijev lik iza mene. Kada sam se okrenula nije bilo nikoga. Oslonila sam se na lavabo i pokušavala da se smirim. Podigla sam majicu, tamo je stajao taj ožiljak. Primetila sam da je crven, kao da je svež. Videla sam krv kako izlazi iz njega. Vrisnula sam. Uhvatio me je napad panike. Neka žena je ušla, gledala me je kao da nisam normalna. Vratila sam se u kancelariju. Suze su mi padale niz obraze. Duboko sam udahnula i izadnula, smirila sam se. Onda sam sve povezala. Broj 0439 je Kodi, Kodi Vinston, moj bivši dečko. Kako nisam to primetila pre te oči, oči koje sam volela više od sebe. Pre sam se osećala bezbedno u njima, ali sada osećam samo strah i mržnju. Nisam znala šta da radim, da li da kažem nekome ko je on, ili da zadržim sve za sebe. Izabrala sam ono drugo, za sad. Moraću da razgovaram prvo sa njim, a onda tek da kažem nekome. Pogledala sam u majicu i videla da nema tragova krvi. Podigla sam je, ali ožiljak nije izgledao više tako. Izgledao je normalno, ipak odlučila sam da odem kod doktora posle. 

Javila sam Iskri da krećem kući, ali da ću svratiti kod doktora. Naravno da je pitala zašto. Samo sam odgovorila da me je boleo stomak.