Naše Male Mračne Tajne

Deo XIX

02.05.2011.

Bio sam u školi. Osećao sam se loše, valjda je to bilo od jučerašnje žurke. Bolela me je glava i bilo mi je muka. Nisam se sećao ničega od juče, valjda sam više popio. Bože, šta je sa mnom, nikada nisam pio, a i previše sam mlad za to. Razmišljao sam o prošloj noći. Zašto me je Veronika uopšte pustila da odem tamo? 

U stvarnost me je vratilo školsko zvono. Konačno idem kući. Ova škola je tako dosadna i jadna. Moram da potražim Veroniku, jedino što može da popravi ovaj jebeni dan. Šetao sam školskim hodnicima. Zavrtelo mi se u glavi. Mislio sam daću da padnem, ali me je neko uhvatio. Pogledao sam gore i bilo je to jedino svetlo u ovom mraku. Veronika. Odvela me je u toalet. Umio sam se, malo sam došao k sebi. Ne znam šta mi je danas. 

Nakon škole sam otišao kući. Pozvao sam druga da igramo igrice. Pitao sam ga šta smo radili juče na žurci. On je rekao da sam bio čudan, ali nakon igranja neke igre. Rekao mi je da su me neki momci nagovorili da pričamo da duhovima preke neke ploče, nije znao kako se zove. 

18.07.2011.

Sedeli smo u Longfelov parku, kao i svake letnje večeri. Nisam se osećao najbolje. Odlučio sam da odem pre svih. Veronika me je otpratila do kuće. Hteo sam da ostane, ali je znala da njena mama ne voli kada smo sami kod kuće. Legao sam i sačekao tatu da dodje sa posla. Mama mi je ostavila poruku da je otišla kod deke u bolnicu. 

Iz dana u dan sam se osećao sve čudnije i čudnije. Kao da to više nisam ja, nego neko drugi. U glavi mi je uvek bila ona ploča, ouija ploča. Odlučio sam da potražim nešto više na internetu. Stvari koje sam pročitao bile su glupe i izmišljene. Govorile su opsedanju, demonima i drugim glupostima. Nikada nisam verovao u paranormalno, tako da nisam dozvolio da mi neki sajt promeni mišljenje. 

16.09.2011.

Probudio sam se ujutru za školu. Mama mi je spremila da ponesem ručak sa sobom. Primetila je da imam neku malu tačku u oku. Iako sam rekao da sigurno nije ništa i da ne želim da idem kod doktora, nagovorila me je da odemo kod očnog da on to pregleda. Pre nego što sam otišao u školu, ona je zvala doktora i rekla mi je da doktor može da nas primi odmah danas. Takodje mi je rekla da danas ne čekam autobus nakon škole i da će da me pokupi ona i odmah odveze kod doktora. 

U školi je bilo dosadno, a ujutru se nisam video sa Veronikom. Rekla je da će da kasni pošto je otišla sa mamom u bolnicu na pregled. Njena mama je pre nekoliko nedelja dijagnostifikovana sa rakom jetre. Iako su to otkrili u ranim fazama, rekli su im da će morati da živi sa tim. Znao sam da je Veroniki to jako teško palo, ali se nadala da je neće igubiti tako rano. 

Kada smo se videli za vreme ručka, pitao sam je kako je njena mama. Rekla je da je dobro, ali da uvek može bolje. Ovo je bila jako strašna stvar za nju, može da je izgubi u svakom trenutku. Pošto je njen tata, još od kada je imala četiri godine, zatvoren u ustanovu za rehabilitaciju, Iskra i ona se uvek smenjuju koja će da ide sa gospodjom Kejmbel u bolnicu. Morala je često da ide na preglede i da prima kemo terapiju. Čak mi je i ona spomenula crnu tačku u oku, ali sam joj rekao da je moja mama već zvala doktora i da idem danas da to pogleda.

12.12.2011.

Početkom decembra su se javile halucinacije. I sa vremenom su postajale sve strašnije, gore i realnije. Pre su to bili samo zvukovi, ali sada su to neka demonska lica. Kao da na gde god da pogledam vidim djavola. Osećao sam se kao da nemam kontrolu nad svojim telom i razumom. Iako to nije bilo toliko često, kada se desilo, bilo je jako strašno. Sve češće i češće doživljavam paralize sna. Prva je bila 01.12.2011. Uvek vidim istu demonsku figuru. Navikao sam se već, ali ono što me plaši je to što je ona sve bliže i bliže mog kreveta. Svaku noć se približi, ne puno, ali dovoljno da me uplaši.