Naše Male Mračne Tajne

Deo XXIX

Pratila sam policajca dugim hodnicima bolnice. Nije mi bilo jasno zašto mora da razgovara sa mnom. Svo vreme koje sam provela prateći ga, razmišljala sam šta može da mi kaže, ili o čemu. Kada smo stigli do ulaznih vrata, mislila sam da će me odvesti do policijskih kola, ali me je odveo u jednu malu zgradu iza bolnice. Nisam znala ni da postoji ovo, ali izgleda da je ovo bilo deo za pacijente, kojih su izolovali od ostalih. Kako kažu, ovo mesto je izvan upotrebe već decenijama, a jedini koji dolaze ovde su čuvari, ali ne uvek, samo kada je vreme da se bolnica zaključa za posetitelje. Policajac je otvorio vrata od te zgrade, i odmah na ulazu osetila sam užasan smrad. Dolazio je sa gornjeg sprata. Polako smo se popeli gore. Kako smo se penjali, smrad je postajao sve jači i jači. Iz daljine su se čule policijske sirene. 

Unutra je bilo mračno, pa mi je policajac dao jednu baterijsku lampu. Vodio me je kroz raspale i uske hodnike te zgrade. Kada smo stigli do jednih zatvorenih vrata, jedinih zatvorenih vrata, pustio me je da ih otvorim. Kada sam otvorila vrata, prvo što sam osetila bio je taj užasan smrad koji je dolazio iz te sobe. Baterijskom lampom sam polako osvetljivala prvo sobu sa moje desne strane, i polako sam prelazila na levu stranu. Kada sam baterijskom lampom stigla do sredine sobe, užasnula sam se prizorom. 

Mrtvo telo je visilo sa plafona. Ta scena mi je već bila poznata, ali moja reakcija nije bila ni malo blaža nego kod prva dva slučaja. Telo je ovde stajalo već danima, a niko to nije primetio. Sve je bilo isto kao i kod ostalih slučaja, samo su ovde ožiljci po telu bili manje primetni, pošto se telo već počelo raspadati, na zidovima su bili ispisani krstovi, ali naopačke. Ubrzo su u sobu uleteli još policajaca, kao i forenzičara. 

" Doktorko Kejmbel, morate da podjete sa nama u policijsku stanicu. "
" Z-Zašto? "
" Zato što su sa vama povezana sva ubistva ista ovome. "
" Ne možete me tek tako privesti. "
Policajci me nisu poslušali. Stavili su mi lisice i odveli do policijske stanice.

Sedela sam u sobi za ispitivanje, a ispred mene je sedeo policajac. Samo smo sedeli u tihoj sobi, ništa me nije pitao. U jednom momentu je izašao, a kada se vratio, u rukama je imao neke dokumente. Kada ih je stavio na sto, videla sam da je jedan papir iz bolnice, pošto je logo bolnice bio na vrhu. Nije pričao još nekoliko minuta. Rukama je bio naslonjen na sto, a glava mu je bila spuštena, kao da čita reči koje su bile ispisane na papiru. 

" Da li ste mogli da prepoznate žrtvu? " Konačno je progovorio.
" Ne, " rekla sam bez razmišljanja. 
" Analize su pokazale da je to vaš pacijent, " pokazao mi je sliku, " Drejk Simons, " rekao je.
Nisam ništa govorila. Gledala sam u nevino lice Drejka Simonsa. Nisam imala puno rezgovora sa njim, ali činio se dosta dobar, a jedina stvar koja ga je zadržavala u bolnici je bila njegova poranoja. Ko bi ubio sve moje pacijente? 
" Imate li nešto za reći, doktorko Kejmbel? "
" Nikada ne bih ubila pacijente, bili oni moji ili ne! "
" Ovi slučajevi pokazuju drugačije. Bilo bi vam bolje da nadjete dobrog advokata. "
" Ne treba mi advokat! Ja nisam ubila ni jednu od ovih nevinih osoba! Za svako ubistvo imam čvrst alibi! Pošaljite me na poligraf! Ne plašim se malog testa. "
" Viši sud ne priznaje poligrafski test. Sa njim ne biste dokazali ništa. "
" Pa šta hoćete više od mene? "
" Da li su vam poznati brojevi 0, 9 i 4? "
" Ne, zašto bih znala šta ti brojevi znače. Nisam ja matematičar, ja sam psihijatar. "
" Na svakoj žrtvi su bili ispisani brojevi. Na telu Ane je bila nula, na telu Karlosa broj devet, a na telu Drejka broj četiri. "
" Ništa mi ne znače ti brojevi. "
" Pokušajte se setiti. "
" Kao što sam rekla, ništa mi ne znače ti brojevi! "
" Dobro, ako je tako, slobodni ste... za sada. " Stao je na trenutak. " Još nešto, direktor bolnice je rekao da bi trebalo da vas suspenduju sa posla, barem na nekoliko dana. "
" Suspenduju? "
" Da, tako je rekao. " 
" Ne smem ni da kročim u bolnicu? "
" Ne, samo ne radite, ne dobijate platu za nekoliko dana. "
" Znači mogu da odem kao posetilac? "
" Ništa nije rekao za to. "

Mislim da ću da poludim ako ne odem na posao uskoro. Kako samo mogu da me suspenduju sa posla? Još bolje pitanje, zašto bi neko ubijao moje pacijente? Ništa ne mogu da radim, samo da sedim u sobi. Nikada nisam imala naviku da grizem nokte, ali jednostavno, ova situacija me je naterala da to radim. U glavi su mi bili ta tri broja, nula, devet i četiri. Uzela sam papir i olovku. Pokušala sam da nateram sebe da se setim šta to znači. Nije mi to uspevalo. Kao da slagalica nije bila potpuna. Bila sam skoncentrisana, nisam ni primetila da neko zvoni. Kada sam konačno shvatila da je neko na vratima, brzinski sam ustala i popela se gore. Otključala sam vrata i otvorila ih. Ispred mene je stajala Anita. Bez reči me je zagrlila. 

" Ne mogu da verujem šta su ti uradili, " rekla je, pijući svežu vruću kafu. Sedele smo u dnevnoj sobi u tišini. 
" Znam, ne znam kako misle da sam ja koja je ubila te ljude. "
" Nemaju dovoljno dokaza, pa su sve srušili na tebe, pošto si ti jedina koja je povezana sa svima. " 
" Našli su neke dokaze, i pitali su me da li možda razumem šta znače. "
" Kakve dokaze? "
" Ma neke brojeve. "
" I  šta si im ti rekla? "
" Da nisam matematičar. "
Tiho se osmehnula, " tipična ti. Kakvi brojevi? Možda ja mogu da ti pomognem. "
Pogledala sam u nju. Za nekoliko sekundi smo se obe našle u mojoj sobi ispred papira. Pokazivala sam joj sve kombinacije tih brojeva, svaku sumu, zbir, razliku i količnik tih borojeva. Pokušala sam čak i da ih zamenim slovom, ali ništa nije uspevalo. 
" Hm, kao da znam odgovor, ali ga ne znam, " rekla je Anita.
" Znam, i ja se tako osećam. Kao da mi je na vrhu jezika, ali ga ne mogu izgovoriti. "
Obe smo se udubile u te brojeve. 
" Anita, možeš da mi nabaviš karticu za posetioce? "
" Da, naravno. Koga hoćeš da posetiš? "
" Kodija, " rekla sam bez razmišljanja. 
" Koga? "
" Um, mislim, " nisam znala šta da kažem, " jednog mog pacijenta. "
" Nisam sigurna da imam nekog pod imenom Kodi u dokumentaciji svih pacijenata. "
" Okej, reći ću ti. "
" Reći ćeš mi šta? "
" Pravo ime broja 0439 je Kodi. "
" Okej, vau, tek sada mi to govoriš? "
" Moraš da me razumeš, ionako imam dosta problema sa policijom. "
" Okej, okej, oprostiću ti ovog puta. I onako si mi to već rekla. Samo se šalim sa tobom. "
" Kada sam ti to rekla? " Razmislila sam na trenutak, " Čekaj! "
" Šta? "
" Zašto se ja ne sećam da sam ti to rekla? "
" Ne znam, Veronika, nije ni bitno. Skoncentriši se na te brojeve. "
" Brojevi 0,9 i četiri, broj 049. "
" Misliš da broj 0439 ubija sve te ljude? "
" Jednom mi je rekao da djavo ne voli da deli. "
" A pod time je mislio da mu se ne svidja to što imaš druge pacijente. "
" Da, da to. "
" Ali imamo pacijente i pod sličnim brojem. "
" Znam, ali ko bi ih ubio osim njega. "
" Jedina opcija je da sačekamo još jednu žrtvu. "
" Ne! Nikako! Sutra idem u posetu. "
" Samo nemoj da dolaziš ujutru, ona kučka će biti tamo. Mislim da ne želiš da ti ona smeta. "
" U pravu si. "
" Ja još uvek ne razumem kako nisu skontali da im nema pacijenta. "
" Oni su tamo samo da skupljaju plate, ništa drugo. "
" I to što kažeš, barem će ti biti lakše da odeš tamo. "