Naše Male Mračne Tajne

Deo XXV

Hodala sam dugačkim hodnicima. Sve se činilo kao lavirint. Svetla su treptala crvenom svetlošću. Jedan momenat sam videla hodnik ispred sebe, a drugi već nisam videla ništa. Pokušala sam da nadjem izlaz, ali nisam mogla. Lutala sam i lutala, bez ijednog znaka izlaza. Počela sam da paničim, i znoj je krenuo da kaplje sa mog čela. Taj hodnik mi je bio poznat, kao da sam ga već videla, ali nisam znala odakle. Odjednom je počela da svira neka muzika. Pratila sam zvuk te muzike, nadajući se da će me odvesti do izlaza. 

Ubrzo sam uočila velika vrata ispred sebe. Olakšalo mi je to što vidim izlaz. Počela sam da trčim do njih. Pokušala sam da ih otvorim, ali nisam mogla. Približila sam se još bliže i stavila uho na vrata, da se uverim da muzika dolazi odatle. Kada sam se uverila da jeste, pokucala i glasno upitala da li ima nekoga. Niko nije odgovrao. Oči su mi bile pune suza, mislila sam da se neću izvući odavde. Okrenula sam se i htela da nadjem druga vrata.

Kada sam se okrenula, čula sam kako se velika vrata otvaraju. Nisam znala da li da se okrenem ili ne, ali ipak jesam. Soba je bila prazna i mračna. U sredini je bio radio i jedan luster, koji je osvetljavao samo sredinu sobe. Polako sam ušla. Pre nego što sam kročila unutra, još jednom sam se okrenula prema hodniku kojem sam došla, ali hodnika više nije bilo. Iza mene nalazio se samo jedan veliki zid. Pošto sada stvarno nisam imala drugog izlaza, nastavila sam da koračam prema sredini sobe. Vrata su se iza mene zatvorila i čuo se zvuk zaključavanja vrata. Okrenula sam se prema njima da se uverim da li su stvarno zaključana, i da, bila su. Pošto me je muzika iritirala, htela sam da je isključim. Ta pesma mi je bila jako poznata, ali opet nisam znala odakle,

Približila sam se radiju i htela da ga isključim, ali me je neko uhvatio za zglob. Pogledala sam u čoveka na desnoj strani. To je bio Kodi. 
" Ovde se radio ne isključuje, " šapnuo mi je.
Okrenula sam se prema njemu. " Zašto bih te poslušala? "
" Ako ga isključiš, on će nas čuti. "
" Ko će nas čuti? Gde smo mi uopšte? "
Rukama je pokazao rogove, shvatila sam da misli na djavola. " Zar ne prepoznaješ ovo mesto? "
" Prostvestli me. "
Stavio je prst na usta. " Pričaj tiše. Ne sme da zna da sam ovde. "
" Odgovori mi na pitanje. "
" U bolnici smo. Ne dolaziš često na šesti sprat. "
" Nemam nameru da dolazim ovde. "
Primetila sam da mu je crna tačka na oku nestala ili je nisam mogla videti. Njegovo ponašanje je drugačije, normalnije. 
" Moraš da mi pomogneš. "
" Ja pokušavam da ti pomognem, ali ti mi to ne dozvoljavaš. "
" Ja se trudim, ali mi on to ne dopušta. Molim te, pomozi mi. "
" Ne - ne znam kako da ti pomognem. "
Suze su počele da mu padaju niz obraze. Nisam znala šta da radim, kako da mu pomognem. Stavila sam svoje dlanove u njegove. " Pokušaću da ti pomognem. "
" Ne mogu više tako da živim. "
" Obećavam. " Zagrlila sam ga i on mi je uzvratio zagrljaj. Pogledala sam ga u oči i uverila sam se da nema tu crnu tačku u oku. Bili smo toliko blizu da sam mogla da osetim njegove uzdisaje. Zagrlila sam ga još jače. Na neki čudan način mi je nedostajao, nedostajalo mi je to da imam nekog pored sebe, a da to nije Iskra. 

Nisam ga puštala iz zagrljaja. Nakon nekoliko minuta tišine, čula sam kako je počeo da se smeje, ali to nije bio običan smeh, kao kada smo srećni, već je to bio demonski smeh. Pogledala sam opet u njega i videla crnu tačku. Odgurnula sam ga od sebe. Muzika na radiju je prestala, a svetlo je počelo da trepće. Čula sam glasove oko sebe i osetila oštar bol u stomaku. Pogledala sam dole i videla kako mi krv teče iz tog ožiljka. Glasovi su postajali sve glasniji i glasniji, kao i njegov smeh. Počelo je da mi se vrti u glavi. Stavila sam ruke na uši, kako ne bih čula glasove, ali bili su još glasniji. Nisam znala da li su gori ti glasovi, njegov smeh ili bol koji sam osećala. 

Počela sam da vrištim, glasovi su postali tiši,  a pre nego što sam se probudila čula sam Kodijev glas. Pomozi mi, šapnuo je. Otvorila sam oči vrištajući. Iskra je uletela u sobu i snažno me je zagrlila. Pokušavala je da me smiri, i kada sam primetila da je ta noćna mora prestala, smirila sam se. 

Sedela sam na krevetu i čekala da mi Iskra donese čašu vode. Razmišljala sam o Kodijevim rečima. Nisam znala šta da mislim, kako da reagujem ili šta da radim. Ako pokušam da mu pomognem na način koji bi trebalo, odnosto na način koji mi je on rekao, mogu da izgubim posao. Iskra je ušla sa čašom vode u ruci. Pružila mi je čašu. Uzela sam je i uzela gutljaj vode. Stavila mi je ruku na čelo, pošto je videla sam se preznojila. 

" Imaš temperaturu, " rekla je tihim glasom. " Idem da uzmem termometar. 
Osećala sam se bolesno. Bolela me je glava, a kada sam pogledala u stomak, videla sam krv. Htela sam da odem do kupatila, ali se Iskra u tom momentu vratila. Nisam htela da vidi krv, pa sam se pokrila iste sekunde kada je ušla u sobu. Stavila mi je termometar u usta i sačekala malo. 

" 38 sa 3, možda bi trebalo da odemo kod doktora. "
" Ne, ne treba. Biću dobro, samo mi namoči peškir hladnom vodom. "
Klimnula je glavom i otišla po peškir. Stavila mi je peškir na čelo. " O čemu si sanjala? "
" Ne-ne znam. "
" Čula sam kako pričaš sa nekim, pa sam ušla u sobu. Nije bilo nikoga, pa sam shvatila da pričaš u snu. Pričala si tako lepim glasom, kao da pričaš osobi koja ti puno znači. "
" Ne sečam se šta sam sanjala. "
" Hoćeš da budem tu celu noć? "
" Ne moraš, biću dobro. "
" Kako hoćeš. Probudi me ako ti nešto treba. "
Klimnula sam glavom. Kada je otišla u sobu, skinula sam peškir sa čela i sela. Nisam mogla da prestanem da mislim na ono što mi je Kodi rekao. Nisam znala kako da mu pomognem, ali moram, obećala sam mu.