Naše Male Mračne Tajne

Deo III

" Kao što sam i rekla, prve dve nedelje ćeš raditi kao psiholog. Znam da si završila studije za psihijatra, ali ne volimo baš da mučimo mlade ljude od početka. Neću da imaš neke traume. " rekla mi je smeškajući se. Samo sam se nasmejala. " I da, ako bi to ikako bilo moguće, da u budućnosti radiš dve smene, naravno ne uvek, samo ako te pozove. Pošto imamo sve manje i manje zaposlenih i to nam previše otežava posao. " rekla je. " Naravno, mislim da li će to da bude plaćeno ili ne? " upitala sam. Naravno da mi je novac važan. Iako vodimo dosta skromni život sa Iskrom, uvek je sigurnije da imamo dobro finansijsko stanje. " Biće. To mogu da ti obećam. " odgovorila je.

Pričale smo još nekih pola sata i onda je ona otišla. Ja sam malo gledala papire mojih pacijenata, pa onda malo ispunjavala neke papire, pa malo surfovala internetom, i onda sam se smorila i odlučila sam da odem do prvog sprata i malo popričam sa ostalim zaposlenima i da se još malo upoznam sa samom zgradom. 

Otišla sam do lifta i pritisla 1. Na trećem spratu je uletela jedna žena, sigurno mojih godina. " Zdravo, nisam te videla ove pre. " rekla je slušajući muziku koja je svirala u liftu. " Zdravo, ja sam nova ovde, ovo mi je prvi dan ", pogledala me je, " zovem se Veronika. " Rekla sam pružajući joj ruku. " Drago mi je Veronika, ja sam Anastasija. Kakav ti je prvi utisak o ovom poslu? " predstavila se i prižila mi ruku. " Za sada mi se svidja. Ali, još uvek nemam pacijenata, tek od sutra. " rekla sam. " Da, obično smo slobodni prvi dan, ali nemoj da te to zavara. Ja nekada radim i do četiri sata duže. Ovde ti je prekovremeni rad kao dobar dan ", rekla je, počela je još nešto da priča, ali sada više nije bila baš tako nasmejana. Izraz lica joj je sada bio ozbiljan, " nemoj da te zavara prijatna kancelarija ili dobre kolege. Pošto je ovo mentalna bolnica, neki misle da imaju pravo na sve sa pacijentima, tako da nemoj da se iznenadiš ako vidiš nešto užasno. Naravno neću da ti kvarim prvi dan na poslu. Tako da, srećno. " rekla je, a taman smo stigle i na prvi sprat. Ona je skrenula desno, ali sam ja odlučila da skrenem levo. 

Ušla sam u onu prostoriju koja je bila namenjena za slobodno vreme. Nekoliko solica i stolova su stajali na desnoj strani prostorije, u sredini su bila dva stola za šah, a sa desne strane nekoliko dvoseda, kao i radio, jedan deo sa vodom i mislim da je to bilo narezano voće. Mislim da su ljudi ovde bolovali od depresiji, bipolarnog poremećaja, paranoji, kao i ljudi sa čestim halucinacijama i mnogih drugih mentalnih poremećaja. Pričala sam sa nekoliko medicinskih sestara koje su bile prisutne u prostoriji. Sve su bile baš prijatne. Tri su bile u svojim kasnim 30-tim i 40-tim godinama, a jedna devojka je bila samo godinu dana starija od mene. Njeno ime je bilo Lena, samo što je ona bila iz Bostona.

Kasnije sam se uputila na drugi i treći sprat. Takodje nije bilo ništa strašno, mislim znala sam šta me čeka. Iako su ljudi na tim spratoviva imali malo teže psihičke poremećaje, nisam se osećala neugodno, ipak moram da volim svoj posao. Nakon toga sam otišla do svoje kancelarije i još malo popunjavala neke papire. Pošto mi je bilo dosadno, razmišljala sam šta da radim i htela sam da odem na peti sprat. Znam da mi je gospodja Nelson rekla da ne idem još uvek, ali pošto sam bila jako radoznala osoba ipak sam odlučila otići. 

Ušla sam u lift i pritisla dugme na kome je bio broj pet. Pošto je to samo jedan sprat iznad nisam čekala dugo. Kada sam tamo stigla ispred mene je bio jedan kraći hodnik i jedna ogromna vrata. Kada sam otvorila ta vrata videla sam još nekoliko vrata. Iza jednih nije bilo ništa, a ona druga dva su negde vodila. Odlučila sam da udje u poslednja vrata. " Okej, kada vidim nešto što bi mi kasnije pomoglo da se vratim slikaću telefonom i tako ću se vratiti ", pomislila sam, ali nisam smela da imam telefon sa sobom, čak je svaki hodnik izlegao isto. Još sam malo razmišljala da li da idem ili da ne idem, ali ipak moja radoznalost je nadvladala nada mnom. Hodala sam nekoliko minuta, trudila sam se da ne menjam puno pravac u kojem idem, mada bi to bilo jako jednostavno. I naravno, u jednom trenutku našla sam se ispred još jednih vrata koja su vodila, pogodite gde, da, naravno, nigde. Nakon još nekoliko minuta lutanja, konačno sam srela neke ljude, izgledali su kao obezbedjenje. Krenula sam za njima i stigli smo do još jednih vrata, ali su ta vrata vodila do dugačkog hodnika. Sobe u kojima su bili pacijenti su bile i na levoj i na desnoj strani. Primetila sam da njihove sobe ponovo počinju od jedan, iako na prvom, drugom i trećem spratu se brojevi soba nadovezuju. Brojevi soba su bili crvene boje. Na kraju hodnika su se nalazila još jedna vrata koja su vodila u sličnu prostoriju kao što su one u kojima pacijenti provode vreme. Dva čoveka su stajala ispred vrata. Pošto sam nosila beli mantil, odmah su znali da sam zaposlena, pa su me pustili. 

Ta prostorija nije bila nešto drugačija od ostalih, roletne su bile spuštene i jedina svetlost koja je obasjavala prostoriju je bila svetlost od lampi, koje su se nalazile u svakom uglu prostorije i jedan manji luster u sredini sobe. Od jednom sam osetila nečije ruke na mom mantilu, neko me je vukao. 

" Hoćeš li da se igraš sa mnom? " upitala je neka devojka. Izgledala je kao mala devojčica, ali je sigurno bila u kasnim 20-tim ili ranim 30-tim godinama. Nasmešila sam se na nju. " Naravno ", odgovorila sam. " Izvinite doktorka. Neće vas više gnjaviti ova devojka. " izvinila se jedna medicinska sestra koja je bila iza te devojke.Povukla ju je za majicu. " A zašto? Ova devojka je samo htela da se igra. " rekla sam stavivši ruku na rame od te devojke. " Verujte mi, nećete da se igrate sa njom " rekla je medicinska sestra. " A zašto, ako mogu da pitam naravno. " upitala sam je. " Ona je već desetak godina ovde, kada je bila mala odsekla je prste svojoj majci, odgrizla je uvo svojoj sestri i umalo nije ubila svog oca sa sekirom. Tako da verujem da nećete više da se igrate sa njom. " rekla je. Sigurno sam imala iznenadjen i pomalo zgadjen izraz lica. Samo sam se okrenula i još malo razgledala pacijetne. Jedna žena je non stop udarala glavom u zid, jedan čovek je sedeo u uglu sobe i jeo zid, jedna devojka je samo sedela i gledala u jednu tačku, čak i kad sam joj prišla nije reagovala. Primetila sam da je na radiju jedna te ista pesma pa sam htela da je promenim. Krenula sam prema radiju i kada sam htela da stisnem dugme za drugu pesmu, jedna žena me je uhvatila za ruku i vičući mi rekla da ne smem da menjam pesmu. Bila je jako ljuta, ali kada sam se odmakla izgledala je kao da se ništa nije dogodilo. Jedna žena je plesala na sred sobe. 

Nakon nekoliko minuta odlučila sam da odem odatle. Pošto nisam znala kako da se vratim, pitala sam ona dva muškarca koja su stajala ispred vrata da mi pomognu da se vratim. Na moju sreću pristali su da mi pomognu iako to nije bilo njihov problem. Kada sam došla do kancelarije gospodja Nelson mi je rekla da mogu danas malo ranije da odem. Pogledala sam na sat i videla da mi je ostalo još skoro pola sata odlučila sam da odem. Pokupila sam vozačku dozvolu. Ona mi je dala propusnicu koju koristim da udjem u odredjene prostorije, kao i u samu zgradu.