Naše Male Mračne Tajne

Deo XL

Nervozno smo koračali prema vratima bolnice. Valjda će me pustiti da prodjem sa dva sveštenika. Nisam ni proverila da li danas radi Rik, ali sam se svom snagom nadala da radi. Zašto sam baš ja morala da se nadjem na ovo mestu? Kako je moj život odjednom postao toliko komplikovan? Šta se desilo sa starom Veronikom? Zašto nije mogla da nastavi da bude ono što je bila, srećna, nasmejana i pametna osoba? Bravo, Veronika, pretvorila si se u osobu, ali ta osoba ne bi bila draga staroj Veroniki. Svakojake misli su mi bile na pameti, ali pokušala sam da stojim uspravno, i da se nadam da će se do zore, sve ovo promeniti, i da će se sve vratiti na stari put. 

Ušli smo u lift, pritisla sam dugme 6. Niko od nas nije progovorio ništa. Tiha muzika je bila jedini zvuk koji se čuje unutar lifta. Moji dlanovi su se topili, a srce je na svakom spratu bliže šestog, sve jače i jače kucalo. 
" Oče? Da li se ovo može završiti loše, po Kodiju? "
" Mislim da je za to prekasno da pitaš. Drži se plana, i nemoj da ulaziš unutra, ni po koju cenu. "
Klimnula sam glavom, i u istom momentu se left zaustavio, i vrata su se širom otvorila. 

Vodila sam ih kroz komplikovan lavirint šestog sprata. Ne znam od kada, ali mapu ovog hodnika ima zapisanu u mozgu. Bez problema mogu da idem hodnicima, a da se ne izgubil, ili da promašim prolaz. Kada smo, konačno, izašli iz lavirinta, ugledala sam poznato lice na vratima. Kakva sreća, ili nesreća, Rik je bio sam na vratima. Kada me je ugledao, izgledao je malo zastrašeno. Sigurno nije očekivao da ću da dovedem sveštenika u Anastasijinoj smeni, a pogotovu ne dva. Približili smo se vratima. 

" Veronika, ti nisi normalna. Ne mogu da pustim nikoga, jedino tebe kroz ova vrata. Mislio sam da si rekla da neće da dodješ ovde sa sveštenikom, sa dva sveštenika, tokom Anastasijine smene. " Rik je zvučao uplašeno i pomalo nervozno. 
" Znam, ali moram ovo sad da uradim. Nema mi druge. "
" Slušaj me, Veronika, čim kročite unutar hodnika, Anastasija će nas izbaciti i tebe i mene. "
" Moramo da rizikujemo. Molim te, ovo je za dobro pacijenta. "
" Ne, Veronika, ovo je vrlo ozbiljno. "
" Znam, zato i hoću da nas pustiš unutra. A ti pokušaj da odvučeš pažnju Anastasiji, na nekih pola sata. "
" Pola sata? Tu devojku ne mogu da gledam ni minut, a ne pola sata. "
" Znam, ali uradi to za mene. Molim te. Radiš to u dobru svrhu. "
" Dobro, ali, " prekinuo ga je glasan alaram. Kao da neko želi da nam pomogne. To je bio alarm za hitan slučaj, tako da je Anastasija morala da ode. 

Anastasija je pretrčala pored nas, a bila je u žurbi, sigurno nas nije primetila. Prošli smo kroz vrata, i polako koračali do Kodijeve sobe. Rik je primetio da niko od nas nije raspoložen, kao da nešto spremamo. Nije reagovao na tu pomisao. Otljučao nam je vrata od Kodijeve sobe. Htela sam da udjem unutra, ali mi sveštenik nije dozvolio. Zatvorio je vrata ispred mog nosa. 

Pošto je video da neću da ulazim unutra, Rik mi je doneo stolicu da sednem paralelno od Kodijevih vrata. Prolazili su minuti, ali meni se činila kao večnost. Samo sam se nadala da će ovo dobro proći i da Anastasija neće videti ovo. Nisam mogla da sedim mirno. Iako mi osećaj mučnine nije popuštao, nije to bila jedina stvar koja mi je smetala. Celo telo mi je drhtalo, na samu pomisao na Kodija. Nisam znala da li sam dobro postupila. Možda sam trebala da ga lečim, a ne da mu ovo uradim. Šta ako je sve ovo samo mentalni poremećaj? Šta ako mi je lagao? I zašto sam mu slepo verovala? 

Čekajući da sveštenici izadju, da mi kažu da je sve prošlo kako treba, nisam mogla da se smirim. Bezbroj negativnih i pozitivnih stvari su mi kružile mislima. Na momenat, sva svetla su se pogasila, ali to je trajalo samo nekoliko sekundi. Kada su se opet upalila, videla sam tatinu siluetu kako stoji ispred mene. Ubrzo je nestao, a u hodniku su se svetla opet pogasila. Ovog puta, se nisu upalila odmah. Čula sam glasan vrisak iz sobe. Videla sam da se ulazna vrata otvaraju. Dva čuvara su nosila neku devojku, ruku pod ruku, a za njima je išla Anastasija. 

Otvorila sam vrata od Kodijeve sobe. Ono što sam videla, bilo je neopisivo. Senka, crne boje, ali najtamnije crne boje koju sam ikada videla, lebdela je iznad Kodija. Kodi je ležao, nije se pomerao, nije reagovao na ništa. Crna senka je počela da ide prema meni, kada se dovoljno približila, sagnula sam se. Okrenula sam se da vidim gde je, ali je nestala. Ta devojka je počela da ima napad, sigurno je bila epileptičar. Videla sam da Kodi uopšte ne reaguje. Otišla sam kod njega. Merila sam mu pritisak. 

" Šta se ovde dešava? " Upitala je Anastasija ljutitim tonom.
" Ne znam. Opada mu pritisak. Pomozi mi. "
Poslušala mu je otkucaj srca, " otkucaj je sve slabiji. Podigni krevet, ja ću da odem po midodrin. "
 Podigla sam krevet. Nisam osetila nikakav puls. 
" Ne, ne, ne. Nemoj sad da mi odeš. "
Prestao je da diše. Snažno sam ga udarila u stomak, i on je opet počeo da diše, ali puls mu se nije dizao. Uzela sam aparatić iz mog džepa i stisla dugme za hitan slučaj. Anastasija je došla sa lekom. Ubrizgala mu je lek u venu. Ubrzo su došle medicinske sestre. Priključile su ga na aparate. Njegov pritisak je bio dosta nestabilan. Odjednom, sve je prestalo, a aparat je počeo da pišti normalno. 
" Šta se desilo? " Upitala je Anastasija.
" Upao je u komu, " rekla sam tihim glasom. 

Izašla sam iz sobe. Ugledala sam sveštenike. Prišla sam im. 
" Možemo da kažemo da je egzorcizam bio uspešan. Ali, nažalost, kada si ušla, i kada si otvorila vrata, pustila si djavola na slobodu. "
" Ne znate gde je otišao? "
" Nažalost ne, ali sigurno ćete brzo otkriti. "

Sedela sam u kancelariji, još potrešena od svega. Neko mi je pokucao na vrata. Sve sam očekivala, osim Anastasije. Ušla je ona, i još dva čuvara.
" Odvedite je u ćeliju. "