Naše Male Mračne Tajne

Deo IX

Subota veče. Uobičajeno društvo, Iskra, Bob i ja. Iskrina pita od jabuka je bila toliko ukusna da smo je nagovorili da napravi još jednu. Tiha  muzika je dolazila sa radija iz kuhinje, a TV je bio upaljen, ali nije se čuo zvuk. Bob je morao da prati utakmicu Bostonskih buldoga i Njujorških giganta. To je bila jedna napeta utakmica. Iako ne razumem skoro ni jedan sport, fotbal smo obično gledali samo zbog Boba. 

Utakmica se završila oko 10 sati uveče. Bob je otišao kući. Iskra i ja smo odlučile da igramo još malo karte, pošto nedeljom ne radi ni ona, a ne radim ni ja. Naša omiljena kartaška igra je remi. Iskra je mešala špil karata. Iz dnevne sobe, premestile smo se u Iskrinu sobu. Strpljivo sam čekala da podeli po 15 karata obema. 

" Mislim da ću da odem po još jedno parče pite, " rekla sam polako ustajući sa kreveta. " Hoćeš ti nešto? " Upitala sam je na vratima. 
" Ne, ja sam se prejela, " pogledala je u svoje karte. " Ustvari, možeš mi doneti čašu vode. "
" Jedna čaša vode stiže odmah. "
Brzim korakom sam otišla gore do kuhinje. Uzela sam jednu čašu i sipala malo mlake vode u nju. Uzela sam i tanjir koji je stajao u sudoperi. Videla sam da nije jako prljav pa sam ga uzela. Stavila sam malo parče pite od jabuka i uzela dve viljuške. Znala sam da će i Iskra hteti da jede. Kada sam se još jednom okrenula na putu do sobe, primetila sam otvorena zadnja vrata. Kako to nisam primetila pre? Ostavila sam sve na radnom stolu i otišla da zatvorim vrata. Zaključala sam ih i opet uzela sve u ruke. Sišla sam dole, Iskra je već bila spremna za partiju remija. Dok su sati polako prolazili, moji kapci su postajali sve teži i teži. Nakon dva i po sata igranja remija, odlučile smo da nam je dosta za jedno veče. Još neko vreme smo pričale. 

" Veronika? " 
" Hmm? "
" Šta ti je najveći strah? "
" Najveći strah? "
" Da..."
" Da jednog dana završim kao i moji pacijenti. " Rekla sam to malo kroz šalu, ali duboko u sebi sam znala da se nisam šalila.
" Ne, ozbiljno. "
" Da ostanem sama. "
" Znaš, ne možeš uvek da budeš takva. Jednom ćeš me morati pustiti da odem. Znaš. "
" Znam, ali se radujem da to neće biti skoro. "
Nasmejala se. Njene zelene oči su blistale u tamnoj sobi. Videla sam da je htela da mi kaže nešto, ali ju je nešto sprečilo da to uradi. 
" Koliko ti je ponudila? " Odjednom me je pitala. 
Nisam znala o čemu priča. " Ko mi je šta ponudio? " 
" Kimberli. "
" Za šta? "
" Za onog dečka. Da ga izlečiš. Da mu pomogneš, da ga nagovoriš da slaže. "
" Ti veruješ u njegovu priču? "
" Ti ne veruješ? "
" Kao doktor, ja samo mislim da ima mentalnih poremećenja. Ništa natprirodno, ništa čudno, ništa mistično. "
" Zašto si baš ti dobila da ga lečiš. Ti si tek početnik. "
" Iskra, ako je doktor sposoban da nekog izleči, on će to i uraditi. To ne zavisi od mojih godina ili mog iskustva. Zašto bi tako nešto rekla? I kako znaš da sam dobila njega za pacijenta? "
" Izvini, samo neću da završiš kao on. "
" Zato i treniram toliko. To mi pomaže da se opustim. Sada mi reci, kako znaš to? "
" Pričala sam sa Kimbreli. Njen suprug je bio prijatelj od Bobovog oca. Neko vreme je radio za njih, ali je odustao i odlučio da osnuje sobstveni biznis. Njih dvoje često saradjuju. Kimberli je bila na večeri sa njim u Boba pre neko veče. "
" Kakva slučajnost. "
" Zar nije svet mali? Ona je mislila da sam ja ti. Draga žena. "
" Jeste. Zašto ste pričale o meni? "
" Samo sam je pitala kako ti ide na poslu, pa mi je spomenula da je tebi poverila jednog od najkomplikovanijih pacijenata. "
" Zašto misliš da mi je ponudila novac za to? Zar ne mogu da radim svoj posao zato što ga volim? "
" Priznaj da ti je nešto ponudila. "
" Ponudila mi je povećanje plate i unapredjenje. "
" Vidiš, znala sam. "
" To je normalno. "
Ništa mi nije odgovorila. Ja sam ustala i ontišla u svoju sobu. Legla sam u svoj topao krevet. Sveže oprana posteljina je mirisala na jorgovan, dok je vazduh mirisao na vanilu od mirišljave sveće koja je gorela celo veče. Legla sam u krevet i pokrila se toplim pokrivačem. Kapci su mi bili sve teži i teži, i konačno sam zaspala.

Jutarnje sunce je osvetljavalo tamnu sobu. Iz daleka sam čula zvono telefona koje je neprestano zvonilo. Sklonila sam kosu sa lica i uzela telefon. Javila sam se neznajući ni ko me zove. 
" Da? " Javila sam se.
" Dobro jutro Veronika, izvini što te zovem ovako rano. " Čula sam poznati glas, to je bila Kimberli. 
Pogledala sam na sat i on pokazivao pola šest ujutru. 
" Imam lošu vest. " 
Došla sam k sebi nakon ove rečenice. " Šta se desilo? "
" Radi se o Ani. Neću da ti govorim ništa preko telefona. Dodji odmah u bolnicu. "
" Dolazim odmah! " 

Na brzinu sam obukla farmerke i neku košulju koja je bila zgužvana, ali nisam obraćala pažnju na to. Morala sam što pre da dodjem do bolnice. Brzo sam se umila i vezala kosu. Popela sam se gore, uzela ključeve od auta i krenula prema bolnici. 

Konačno sam stigla ispred velike kapije. Odmah sam primetila policijska kola i hitnu pomoć. Zašto hitna pomoć? Ušla sam u dvorište i videla Kimberli, Anitu i još dve mediciske sestre i jednog doktora. Parkirala sam auto i uputila se prema njima. 

" Veronika, stigla si, " rekla je Kimberli.
" Šta se dešava? " Upitala sam vidno zbunjena. 
" Dodji, pokazaćemo ti. "
" Zašto je hitna pomoć ovde? " Upitala sam prateći Kimberli i tog doktora. Niko mi ništa nije odgovorio. Odlučila sam da prestanem da postavljam pitanja. 

Ušli smo u zgradu. Gomila policajaca je bilo oko i u zgradi. Ušli smo u lift i doktor je prititnuo dugme za drugi sprat. Nakon nekuliko sekundi čulo se glasno "ding" i vrata od lifta su se otvorila. Kada smo kročili u hodnik osetio se užasan miris truleža. Bele pločice na zidovima su bile prekrivene krvlju. Što smo se više približavali Aninoj sobi smrad je bio sve jači. Policajac na vratima nas je pustio unutra. Scenu koju sam videla u toj sobi će me uhoditi do kraja života. Ana je visila sa plafona, zavezana sopstvenom posteljinom. Krv je klizila sa njenog tela pravći veliku krvavu baru ispod njenog beživotnog tela. Po telu je imala velike posekotine i ogrebotine. Po zidovima su bili obrnuti krstovi, nacrtani verovatno Aninom krvlju. Anino lice je bilo neprepoznatiljivo, čak joj je i jedno oko bilo izvadjeno. Usta su joj bila posečena od uveta do uveta, praveći smešak. Primetila sam jedan ožiljak na njenoj ruci, izgledao je kao nula ili slovo O. 

Osim nje, ubijena su još dva stražara i dve medicinske sestre koje su bile zadužene da paze na pacijente te noći. Policija nije imala nikakve dokaze osim beživotnih tela koja su ležala na podu sobe za slobodno vreme. Sigurnosne kamere kao da su bile isljučene baš u vreme kada se sve ovo desilo.