Naše Male Mračne Tajne

Deo XXII

Iskočila sam iz kreveta kada sam shvatila da taj neko nije bila Iskra. Srce mi je lupalo 200 na sat. U tihoj kući čuli su se samo moji glasni uzdisaji. Nisam znala da li da zovem policiju ili ne. Polako sam krenula prema stepenicama koja su vodila gore. Pogledala sam u Iskrinu sobu. Sve je bilo lepo poslagano, krevet je bio namešten, jedino što nije bilo lepo poslagano je bila odeća, koju nije složila u ormar, već ju je ostavila na krevetu. Videla sam da su vrata od ormara širom otvorena. Polako sam im prišla i pogledala unutra. Pokušala sam da upalim svetlo, ali nije radilo. Uplašila sam se, ali sam se setila da mi je rekla da ne radi već duže vreme i da uvek zaboravi da kaže Bobu da ga popravi. 

Zatvorila sam vrata od ormara, ali su se ona opet otvorila, udarivši me po ruci. Pošto sam nosila telefon sa sobom, ispao mi je. Sagnula sam da ga uzmem i kada sam se podigla videla sam ga. U uglu ormara je stajao moj tata. Iako ga nisam videla godinama, znala sam da je to on. Izbezumljeno sam ga gleda, nisam skidala pogled sa njega. Krenuo je prema meni. Gledala sam kako je sve bliže i bliže. U jednom momentu je stao. Njegova tamna kosa bila je do ramena, njegova brada je izgledala kao da se nije brijao godinama. Pružio mi je ruku. Pogledala sam u njegovu ruku. Htela sam da mu pružim ruku, ali me je nešto zaustavilo. Nešto je palo sa noćnog stočića. Naglo sam se okrenula, ali nije bilo nikoga. Kada sam vratila pogled prema ormaru, nije bilo ni tate. Još nekoliko trenutaka sam gledala u ormar koji je bio prazan. Gledala sam u tamu. Znam da nisam stajala tamo dugo, ali je to vreme predstavljalo celu večnost. Osetila sam kako mi neko diše za vratom. U tom momentu počela sam da se tresem. Nisam smela da se okrenem. Pokušala sam da vidim bez da se pomerim, ali nisam mogla da vidim ništa. Odlučila sam da tog nekog udarim laktom. 

Zatvorila sam oči, i izbrojila do tri. Jedan... dva... tri. Svom svojom snagom sam laktom udarila u... u ništa. Okrenula sam se i stvarno, nikoga nije bilo. Nisam znala kako da reagujem, šta da radim. Duboko sam udahnula i izdahnula. Otišla sam u kupatilo. Umila sam se hladnom vodom. Pogledala sam se u ogledalo. Zašto mi se sve ovo dešava? Da li ja to ludim? Možda ipak nisam trebala biti psihijatar? Možda je ovo previše za mene. Duboko u sebi sam znala da nešto nije u redu, ali nisam znala sebi odgovoriti na pitanje šta. Osećala sam strah, ali ne strah od nečeg što znam, bio je to strah od nečeg nepoznatog. Strah od tame, samoće ili možda nečeg drugog. Možda bih stvarno trebala naći sebi nekog psihijatra.

Bila sam preumorna i iscrpljena. Nisam htela da odem na posao, ali ipak sam odlučila da odem. Bio je to jedan dug dan na poslu. Minute kao da su se pretvorile u sate. Znam da je ispred mene bila jedna gospođa, svetle kose i tamnih očiju. Nisam razumela ni reč koju je izgovarala. Gledala sam u prazan papir na koji sam trebala pisati najvažnije stvari iz njene priče. Vratila sam se u realnost.

" Izvinite, nisam baš razumela vašu priču. Možete da počnete iz početka? " Upitala sam gospođu. Bila je u svojim 30-tim godinama. 
" Zar me ne slušate? " Pitala je pomalo ljuto. 
" Slušam vas, " slagala sam, " samo ne razumem vašu priču. "
" Pa na kom jeziku da vam pričam? Gde je druga doktorka? "
" Smirite se. Recite mi samo ono što je vama važno. "
" Dobro, " duboko je uzdahnula. " Imam fobiju od hladnih ruku. "
Pogledala sam je. Pokušala sam da izgledam profesionalno. Znam da ljudi danas imaju fobije od svega i svačega, ali od hladnih ruku? " Da li vam je to doktor rekao ili ste sami sebe dijagnostifikovali sa takvom fobijom? "
" Ja znam da imam fobiju od toga. " 
" Od čega se stvorila takva fobija? "
" Rekla sam vam već. "
" Polim vas da ponovite. "
" Pre pet godina, kada sam još živela u Njujorku, neko je provalio u moj stan kada je moj muž bio na poslu i pokušao da me siluje. Njegove ruke bile su hladne poput leda. Sećam se kako ih je stavio na moj vrat. Od te noći imam tu fobiju. Hvala bogu, susedi su čuli buku pa su došli i pozvali policiju. Ali taj manijak nije uhvaćen. Glupa policija, ništa ne rade kako treba. "
" Da li je to bio razlog vaše selidbe? "
" I da i ne. Trebao nam je veći stan, pošto sam tri dana nakon toga saznala da sam trudna, a taj stan je bio premali za četvoro. Ali mislim da bi smo se svakako preselili, ali ne iz samog Njujorka, samo u drugi stan. "
" U tom trenutku ste već imali jedno dete? "
" Da, sina. Imao je samo godinu dana i nekoliko meseci. "
" On je bio u stanu te noći? "
" Jeste. "
" Preselili ste se u Kembridž ili Boston? "
" Ne, u Feniks u Arizonu. Samo sam došla u posetu tetke. Ona mi je rekla da ona ovde ide na razgovore pa sam mislila da i ja probam. "
" Aha. Da li idete redovno na razgovore? "
" Idem kada osećam da je potrebnom. "
" Da li ste se udaljili od svog muža nakon toga što vam se desilo? "
" Da, mogu da priznam da da. "
" Njemu to smeta? "
" Pomalo, ali ga teram da zagreje ruke pre nego što me dodirne. Nije kao da nemamo nikakav kontakt. "
Nekako sam zaboravila kako da budem doktor. Ćutala sam nekoliko minuta. Razmišljajući šta da joj kažem. " Nastavite da idete na razgovore. Posavetujte se sa vašim psihologom, možda da idete češće tamo. " Još jednom sam razmislila. " Preporučila bih vam Kognitivno Bihejvioralnu terapiju ili samo Bihejviorelnu terapiju. Nakon one prve se fobija može ponovo javiti, ali još veća i intenzivnija. Mislim da bi bilo najbolje da se posavetujete sa vašim psihologom. Ako mislite da vam je ovde bolje, možete i ovde da dolazite na savetovanja. Naravno to je predugo putovanje. Od Arizone do Masačusetsa ima skoro 4500 kilometara. "
" Da slažem se. " Ustala je, ja sam joj pružila izveštaj kako bi mogla da pokaže svom psihologu. Njeno ime je bilo Sara, Sara Hjuston. Nadam se da neće završiti kao svi moji pacijenti, mrtvi viseći sa plafona. Tehnički ona nije moj pacijent. Ne znam zašto sam razmišljala o tome.