Naše Male Mračne Tajne

Deo XXXII

Prošlo je već nedelju dana od kada radim normalno. Dan zahvalnosti je tu, iza ugla. Nikada nisam mislila da će mi bolnica faliti koliko mi je falila. Jedina stvar koja mi se ne svidja, je to što radim i treću smenu. Ustvari, ako malo bolje razmislim, bolnica nije toliko puna i napeta tokom noći. Možda će da bude mirnije i tiše. Tešila sam se na svaki mogući način. Kada je bilo vreme za polazak, mislila sam će ova noć biti tiha i pomalo dosadna. Gadno sam se prevarila, i to sam videla odmah po ulasku u zgradu. Anita mi je dala lažnu karticu za Kodija, znala sam da se bliži dan kada će se sve ovo završiti, a sa ovim i moja borba. Oko pola devet sam poslala svešteniku poruku da može da vidi Kodija odmah ujutru, na šta mi je on odgovorio da može.

Sedela sam sama u mračnoj i tihoj kancelariji. Čitala sam neku knjigu, pošto nemam pacijente. Jedino što imam da radim je da čitam, i da pazim na mali aparatić u mom džepu. Ako hitno zatreba doktor, moram da odem ja. Nešto se činilo loše, ali nisam obraćala pažnju na to. Mislila sam da samo nisam navikla da budem ovde tokom noći. Pun mesec je obasjavao moju kancelariju, a tamni oblaci koji su pokrivali sunce tokom dana, otišli su na zapad, dajući mesecu priliku da zasija u punom sjaju. Zvezde su treperele po celom nebu, a mesečina je obasjavala i Čarlsovu reku. Noć je izgledala kao sva letnja noć, naravno bez prijatne temperature i mirisa svežeg voća i cveća. U kancelariji osetio se prelep miris sveće od vanile koja je gorela čitavo vreme. Mislila sam da ću da zaspim za stolom, ali sam nagovorila samu sebe da odem u toalet i da se umijem, kako bi me hladna voda malo razbudila. 

Ostavila sam knjigu i kada sam krenula prema vratima, neko je pokucao. Otvorila sam ih, ali nije bilo nikoga. Hodnik je bio tih i prazan. Mislila sam da mi se samo učinilo. Izašla sam iz kancelarije i za sobom zatvorila vrata. Trenutak kada sam shvatila da mi se kucanje na vrata nije učino, je bio kada sam ga čula, ali sada je kucanje dolazilo iz kancelarije. Uhvatila me je nekakva jeza, ali sam odlučila da ih otvorim. Naravno, nikoga nije bilo iz tih vrata. Pogledala sam oko cele kancelarije, ne znajući ni šta tražim. Kada sam se uverila da je kancelarija prazna, odlučila sam da ipak ne odem u toalet. Pošto nisam znala šta da radim, odlučila sam da malo uredim kancelariju. Poslagala sam papire i dokumente, kao knjige, koje su bile izmešane na polici. Bacila sam uvenulo cveće i stavila neko plastično koje je stajalo u ormariću. Bilo je zagušljivo, pa sam otvorila prozor. Hladni vetrić je ušao u kancelariju, ali nije bio toliko jak kao pre neki dan. Noć je bila baš tiha i prijatna, jedino je niska temperatura, od koje su se zamrzle bare i neka manja jezera. Ubrzo sam i zatvorila taj isti prozor. Sela sam u svoju fotelju i malo se opustila. Na trenutak sam zatvorila oči. Nešto je palo, pa sam ih i otvorila i pogledala u pravcu tog zvuka. Nisam ništa videla na podu, pomislila sam da umišljam. Definitivno nećna smena nije za mene, pomislila sam. Ali kada sam ponovo pogledala tamo, svojim očima sam videla kako se poslagane knjige ruše jedna za drugom. Nisam skretala pogleda sa tih polica. Knjige su padala dok samo jedna nije ostala. Polako sam ustala i krenula prema polici. Uzela sam tu jednu knjigu. Na sredini korice je bio pentagram, a svaka stranica je bila puna nekih simbola, koje nisam razumela. Bacila sam je na pod, kada sam osetila snažan bol u stomaku. 

Pogledala sam dole, a ispod mene je bio jedan veliki pentagram. Počela sam da vrištim, ali u jednom momentu je nestao, kao i sve knjige sa poda. Sve su bile poslagane kao i pre, po abecednom redu. Nisam mogla da se pomerim. Tresla sam se od straha, nisam znala šta da radim. Srećom, niko nije čuo moj vrisak. Nisam htela da iko zna šta se desilo. Odlučila sam da nastavim sa onim šta sam radila, odnosno, samo sam sedela. Plašila sam se da se to ne ponovi. Iako sam pokušala da se opustim, nisam mogla. Moje čelo je bilo pokrivenom nekim hladnim znojem, a oči su bile spremne da ispuste suze koje sam pokušala da zadržim u njima. 

Pogledala sam na sat. Molila sam se da je ova noć uskoro gotova. Nadala sam se da ću uskoro otići kući. Ali ne, bilo je samo 00:16. Kada sam videla da mi je ostalo još skoro šest sati do završetka smene, razočarala sam se. Samo sam se nadala da ova noć ne postane još gora, nadala sam se da se više ništa neće desiti. Možda sam samo umorna. Možda bih trebala da legnem malo. Znam, znam da to nije dobro, ali valjda se neće ništa desiti. Naslonila sam se na fotelju i zatvorila oči. 

Našla sam se mračnoj sobi, već poznatoj. Bila sam u kancelariji. Osetila sam nečiju prisutnost, nečiji dah na svom vratu. Okrenula sam se, ali srećom, to je bio Kodi. Pokušala sam da mu kažem nešto, ali me je zaustavio. Stavio je svoj prst na moja usta i prstom, na drugoj ruci, je uperio u jedan tamni kutak. Kada su se moje oči malo navikle na mrak, videla sam tamnu figuru čoveka. Samo je stajao tamo, bez reči i pokreta. Gledao je ravno u mene. U jednom trenutku je počeo da se približava. Kodi me je uhvatio za ruku i počeo da me vodi prema vratima. Svetlo je počelo da treperi. Tada sam shvatila da čovek pored mene nije Kodi, bio je to moj otac. Ona tamna figura je bio Kodi. Kada sam opet pogledala u mog oca, to više nije bio on, već Kodi. Na svaki treptaj, njegovo lice se menjalo. Ali, ta figura je uvek bila Kodi. Vrata nisu mogla da se otvore. Opet sam se okrenula prema figuri, ali to više nije bio ni Kodi, ni moj otac. Figura je priakzivala djavola. Odjednom je Kodi, odnosno moj otac počeo da vrišti. Iz očiju i ušiju mu je curila krv. Pao je na pod, mrtav. Čula sam neke glasove u glavi, počela sam da vrištim. Osetila sam kako mi se nešto sliva niz obraze. Odjednom sam pala, pored Kodija. 

Probudila sam se, čula sam alarm koji je dolazio iz mog džepa. Srećom, nije bio nikakav hitan slučaj, to je bio Kodi. Htela sam ga pored sebe, tako da sam poslala čuvarima dozvolu. Nestrpljivo sam čekala da se Kodi pojavi. Ovog puna, verovatno zato što je bila noćna smena, samo jedan čuvar ga je doveo. Kodi nije nosio lisice, šta mi je bilo jako čudno. Kada je čuvar zatvorio vrata, snažno sam zagrlila Kodija. 
" Naučio sam... " rekao je.
" Šta si naučio? " Tiho sam ga upitala.
" Da ga kontrolišem... "