Naše Male Mračne Tajne

Deo XVI

Tišina. Nestrpljivost. Sedela sam u praznoj sobi. Ispred mene je stajala prazna stolica. Jedini zvuk koji se mogao čuti bio je moje lupkanje nogom. Dlanovi su mi se znojili, bili su mokri poput veša koji je ostao da se suši na kiši. Čekala sam da neko udje u sobu za ispitivanje. Znala sam da je ispred mene jednosmerno staklo, samo nisam znala da li neko stoji i gleda me. Bila sam nervozna i nestrpljiva. Osećala sam se kao da sam ubila tog čoveka, kao da sam ja taj ubica, iako nisam znala ništa sem toga da je neko bio ubijen, i tog nekog ja poznajem. Čula sam teške korake na vratima. Konačno. Vrata su se otvorila, a ušla je jedna policajka sa mojim dokumentima. Sela je na stolicu ispred mene. Nije ništa govorila, samo je sedela i gledala u mene. Još više sam bila nervozna. Pogledala je u dokumente i konačno se obratila. 

" Poznajete li ovog čoveka? " Upitala je. Prožila me je nekoliko slika sa mesta zločina. 
Pogledala sam. Scena je bila užasna, ali kao da sam je već negde videla. Prepoznala sam ga, to je bio Karlos, kog sam pre skoro mesec dana pusila iz bolnice. " Da, " odgovorila sam.
" Znamo da je bio vaš pacijent. "
" Zar je to jedini razlog zašto ste me pozvali. Ja ga nisam poznavala, samo sam ga lečila i pustila kada je bio sasvim izlečen. "
" Zar vam ovo ne izgleda poznato? "
Još jednom sam pogledala u slike, ali ništa. Pogledala sam u nju i opet vratila pogleda na slike. Ono što sam pokušavala da zaboravim se ponavlja. Ista scena kao i sa Anom. Bio je nag i vezan da visi sa plafona naglavačke. Krv se slivala sa njegovog tela i pravila veliku lokvu krvi. Na zidovima su bili nacrtani krstovi, ali obrnuti. Njegovo telo je bilo neprepoznatljivo, unakaženo. Njegovo lice je ličilo na lice Ane, isti taj smešak, bez jednog oka. Jedna slika je prikazivala broj, broj 9. " Izgleda kao i kada je Ana ubijena. "
" Tako je. Da li možda znate ko je mogao to da uradi? "
" Kao što sam rekla, ja sam njega samo lečila, nismo bili bliski. Nije mi pričao ništa što nije pomagalo u njegovom lečenju. "
" Da li vam je možda nekada rekao da ima neprijatelje ili ljude koji bi mu naudili? "
" Ne, " rekla sam i pružila joj slike nazad. Nisam mogla da gledam u njih više. " Zašto sam ja ovde? "
" Druga žrtva, vaš pacijent, je ubijena. Zar mislite da policija ne bi povezala ta dva ubistva? Čak je i način ubijanja bio isti. "
" Vidite, možda se radi o serijskom ubici. "
" Slušajte, svaka vaša reč se može na sudu koristiti protiv vas. "
" Ne idem na sud. Zašto bih? "
" Ne kažem da ćete ići, ali ako se dokaže nešto protiv vas, trebaće vam dobar advokat. Ova dva ubistva su brutalna. "
" I nadam se da će, ko god je to uradio, truliti u zatvoru. Ne treba mi advokat, imam alibi, i za ovo i za ono ubistvo. "
" Recite, gde ste bili jutros oko tri? "
" Bila sam sa koleginicom, proslavljali smo Noć veštica. "
" Da li to ona može potvrditi? "
" Naravno. "
" Da li vam se desilo nešto čudno? "
Setila sam se onog papira, ali nisam ništa spominjala. Još uvek verujem da su to bila neka deca. " Ne. "
" Šta ste radili te noći kada je ubijena Ana? "
" Bila sam kod kuće, moja sestra može potvrditi. "
" Dobro, za sada ste slobodni. Pazite šta radite. " Ustala je i otišla. 

Jedan policajac mi je prišao i odveo me je napolje. Tamo je bila i Anita i Kimberli. Sedele su na stolicama, jedna pored druge. Kimberli je pila kafu, a Anita je samo gledala u jednu tačku. Nisu govorile ništa. Kada su primetile da idem, odmah su ustale. Anita mi je pružila kafu, koju nisam ni videla da drži. Uzela sam gutljaj kafe, jako mi je prijala, bila topla, bez mleka i šećera, kakvu i volim. Kimberli je otišla iza i popričala sa policajcem, koji me je doveo i policajkom, koja me je ispitivala. Anita i ja smo izašle napolje. 

Sunce je već uveliko bilo na nebu. Nisam ni primetila da je toliko dugo prošlo. Prišle smo Kimberlinom autu i čekale da se i ona vrati. Nismo progovorile ništa. Valjda su i nju ispitivali. Nije prikazivala nikakve emocije. Bila je naslonjena na haubu auta i gledala je prema ulazu. Htela sam da prekinem tišinu, ali nisam znala šta da kažem, tako da sam se samo prilagodila tišini. Hladni vetar je duvao, a sunce su sve više i više prekrivali kišni oblaci. Prvi dan novembra. Gledala sam okolo, primetila sam da je i auto direktora bolnice ovde, sigurno je bio pozvan zbog onoga šta se desilo. Kimberli je konačno izašla. Anita je ustala uspravno i čekala da Kimberli otključa auto kako bi mogla da sedne. Kimberli je došla, ali nije otljučavala auto. Stavila je sunčane naočare na glavu, prvo je pogledala dole, a onda u mene. 
" Imamo mnogo toga da pričamo. Idemo odmah u bolnicu. "
Klimnula sam glavo i ona je konačno otključala auto i sve tri smo sele, ja sam bila pozadi, Anita je sedela na suvozačevom mestu dok je Kimberli bila vozač. 

Stigle smo u dvorište bolnice. Kimberli je pozdravila jednu doktorku i popričala sa njom. Anita i ja smo ušle unutra i popele se na četvrti sprat. Ušle smo u kancelariju. Tamo je bio Kimberlin asistent, Luk. Pozdravio nas je. On je bio dosta krupan, ne debeo, nego mišićav. Imao je svetlo braon kosu sa plavim očima. Imao je dosta muževno lice, a njegova bradam, koja je bila idealne dužine, ga je činila još muževnijim. On je uvek bio obučen u odelo sa sve kravatom, i uvek je nosio cipele koje su izgledale skupo. Svaki novi par je izgledao skuplje i skuplje. 

Kada je Kimberli došla, dala je Luku znak da izadje. Izašao je, sada smo u sobi bile samo nas tri. Sela je za sto, a Anita i ja smo bile ispred nje. Duboko je udahnula pre nego što je progovorila. Prvo je pogledala u mene onda u Anitu. Izgledala je kao da traži idealne reči sa kojima bi počela razgovor. Rukom je popravila kovrdžavu kosu i onda prekrstila ruke. Konačno je progovorila. 

" Stvarno nemam predstavu kako da počnem razgovor, " rekla je gledajući u dole u površinu stola. Podigla je glavu i pogledala me u oči. " Pričala sam sa direktorom. Rekao je da neće nikakve negativne komentare vezane za bolnicu od strane ljudi. A ovaj skandal sa dva ubijena pacijenta će staviti bolnicu na loš glas. "
" Kako mi možemo da to kontrolišemo. Mislim nismo mi te koje su ubile te ljude. " Rekla je Anita. " A njemu možete da kažete da bi bolnica bila na boljem glasu da ima drugog direktora, " dodala je, bez dlake na jeziku. " Ako nećete vi, ja ću. Ako mi da otkaz, veseliću se. "
" Slušaj Anita, znam da on nije idealan čovek, ali ovo je ozbiljna situacija. Niko u ovom trenutku nije nevin, " pogledala je u mene, " a ti, Veronika, si glavna osimnjičena. Dva tvoja pacijenta, u roku od mesec dana, ne znam ni da li je prošlo toliko. "
" Ja nikada ne bih ubila svoje pacijente. "
" Ja tebi verujem. Znam da si odličan doktor, ali reči policije su najvažnije. Ja se nadam da te neće zatvoriti, pazi šta radiš. Nemoj da se još nešto slično desi. "
" Možda su i drugi ljudi ubijeni, a nisu nikako povezani sa Veronikom. Možda je sam direktor ovo namestio, on je zao, ne znam kako je još uvek na mestu direktora. Cela njihova porodica je zla, a njegovu ćerku neću ni da spominjem. " Rekla je Anita.
" Slažem se sa tobom, ali ne smeš da pričaš tako unutar bolnice. Jedini razlog zašto je on direktor je novac. Bolnica gubi puno novca na skupe aparate i šta ne, kako bi pomogla što više pacijenata. Njegov novac je važan, a to da zapošljava ljude preko veze, bez diplome je užasno. " Rekla je Kimberli.
" Koliko pomaže, toliko i odmaže bolnici, " dodala sam.