Naše Male Mračne Tajne

Deo XIV

 Ove godine je mesec bio pun za Noć veštica. Mesečina i svetlo od televizora su obasjavali mračnu sobu. Tišina. Mrtva tišina. Ulice su bile prazne i tihe. Deca su već bila u kućama, u krevetima. Žurke za mlade su još trajale, tinejdžeri i odrasli su uživali uz glasnu muziku, plesom, kostimima i alkoholom. A oni koji su ustajali na posao, već su uveliko sanjali.  Oni koji nisu spavali, a nisu bili ni po žurkama, obilazili su kuće i pravili neke glupe smicalice. Gadjali su kuće jajima, pacali na njih wc papir ili su crtali grafite po zidovima kuća, prodavnicama, školama i drugim javnim mestima. Neki su se čak trezbili po klupama u prakovima ili nečijim dvorištima. 

Naša baka nam je uvek pričala zastrašujuće priče o Noći veštice. To je bila noć kada mrtvi izlaze iz svojih grobova i vraćaju se medju žive. Ljudi su još tokom 40-tih godina 19. veka oblačili kostime kako bi plašili mrtve. Sama Noć veštica je bila slavljena još tokom vremena starih Kelta u Evropi. Više se kostimi ne koriste kako bi se plašili mrtvi, već samo iz zabave, naravno i tradicije. Priče koje sam slušala kao mala, najviše od bake, ali nekoliko i od njenih prijateljica, bile su pune zombija, duhova, veštica... One su za mene predstavljle glavni izvor straha, ali sada razumem  da su to bile samo glupave priče, a izvor tih priča je bila bakina mašta. Kao tijendžeri, okupljali smo se ispod starog hrasta, na jednom brdu u Luzitaniovom polju. Znam da su nam trebali sati i sati da stignemo tamo. Obično smo sa sobom nosili male stolice, mančmelou i naravno maštu. Tamo smo provodili vreme toko Noći veštica. Mama bi nas uvek grdila kako ne bi trebali da idemo sami tamo. Luzitaniovo polje je od 2010. godine pripalo univerzitetu Kembridžu. Od tada su prestali naši mali izleti tamo. Ulaz više nije slobodan i posatao je razervat za istraživanje. Od toga su ostale samo uspomene i priče koje smo smišljali na putu do tamo. Detinjaste, ali tada strašne, priče biće uvek deo naših uspomena.

Zvono na vratima nas je obe trlglo iz sna. Pogledale smo na sat, bilo je skoro tri sata ujutru. Ko bi dolazio u ovo doba noći? Možda se Iskra predomislila i odlučila da ipak dodje kući nakon žurke. Ustala sam i krenula prema vratima. Dolazila sam k sebi. Otljučala sam vrata i otvorila ih. Nije bilo nikoga. Pogledala sam i levo i desno, ali nije bilo žive duše na ulici. Sigurno su to neka deca. Okrenula sam se i osetila sam kako me je nešto udarilo o rame. Opet sam se okrenula prema ulici, ali opet nije bilo nikoga. Pogledala sam dole i na ulazu je stajalo zgužvano parče papira. Sagnula sam se i uzela ga. Kada sam ustala videla sam figuru nekog čoveka kako stoji ispod uličnog svetla. Nisam mu videla lice, samo figuru. Prevrnula sam očima i ušla unutra. Zatvorila sam vrata i zaključala ih. Ušla sam u dnevnu sobu i sela na kauč. 

" Ko je to bio? " Upitala je Anita pospanim glasom. 
" Ne znam, ali taj neko je ostavio poruku na vratima. " Rekla sam.
Pogledala je u parče papira u mojim rukama, " šta piše? "
" Ne znam, " ispravila sam papir, na njemu su bile ispisane reči SMRT, KAJANJE, PROŠLOST, DJAVO, po celom papiru. 
" Bože ko bi ovo ostavio na vratima? "
" Ma sigurno neki tinejdžeri. Žele da nas uplaše. Opusti se. "
" Ma nisam uplašena, samo je retardirano kako bi neko tako nešto ostavio na nečijim vratima. "
" Inače, sada kada smo se razbudile, mogle bi smo nešto da radimo. "
" Možemo da pogledamo na internetu slučajeve koje sam ti donela. "
" Stvarno? "
" Ajde, to je u duhu Noći veštica. Malo strašnih istinitih priča o demonima i djavolu. Čak ni filmski producenti ne mogu da naprave filmove poput ovih slučajeva. "
" Zašto si ti toliko zainteresovana za ovo? "
" Ne znam, hoću da vidim tvoju reakciju. "
" Da, baš interesantno. "

Ustala sam i otišla da uzmem laptop iz svoje sobe. Na putu do dnevne sobe sam bacila ono parče papira. Kada sam stigla u dnevnu sobu, Anita je sipala vino u čase koje su stajale na stočiću. Sela sam pored nje, stavila laptop u krilo i upalila ga. Ona mi se probližila još više kako bi lepo videla ekran laptopa. Na internetu sam ukucala slucaj Analis Mišel. Nismo hteli gledati celu njenu biografiju pa smo odmah prešli na osnovne podatke o njoj, kao i razlog smrti. Anita mi je pokazala gde je ona našla podatke i ušli smo na taj sajt.

PUNO IME: Analis Mišel
DATUM I MESTO RODJENJA: Semptembar 21. 1952. u Lajblfingu, Bavarija, Zapadna Nemačka
DATUM I MESTO SMRTI: Jul 1. 1976. (23 godine), Lajblfing, Bavarija, Z. Nemačka
MESTO POČIVANJA: Klingenberg am Mejn, Bavarija
RAZLOG SMRTI: Dehidracija, Neuhranjenost
PUNO IME OCA: Džozef Mišel
PUNO IME MAJKE: Ana Mišel
NACIONALNOST: Nemica
DIJAGNOZE: Epilepsija, Depresija
AUTOPSIJA: Neuhranjenost i dehidracija skoro godinu dana
OPIS: Imala je oko 30 kg, patila je od depresije, slomljenih kolena, nije mogla da se pomera samostalno. 
PROPISANI LEKOVI: Dilatin, Aolept, Tegretol, Stabilizatori raspoloženja

Analis podvrgnuta je 67 katoličkih obreda egzorcizma tokom godine pre njene smrti. Sveštenik Ernst Alt, koga su upoznali, kada ju je video izjavio je da "nije izgledala kao epileptičar" i da nije video da ima napade. Alt je verovao da pati od demonskog posedovanja i pozvao lokalnog biskupa da dozvoli egzorcizam. U pismu Altu 1975, Mišel je napisala: "Ja sam ništa; Sve u vezi mene je sujeta. Šta da radim? Moram da se popravim. Moliš se za mene" i takođe mu jednom rekala, "Želim da patim za druge ljude... ali ovo je tako okrutno."  U septembru iste godine, biskup Džozef Stengl dao je svešteniku Arnoldu Rencu dozvolu za isterivanje u skladu sa ritualnim romanumom iz 1614, ali je naredio potpunu tajnost. Renc je prvu sednicu održao 24. Mišel je počela sve više da priča o "umiranju da bi se iskupila za zaokupljenu omladinu dana i apostolske sveštenike moderne crkve", a ona je odbila da jede pred kraj.  U ovom trenutku, njeni roditelji su prestali da se konsultuju sa lekarima na njen zahtev i oslanjali su se isključivo na obrede egzorcizma. 67. sesija egzorcizma, jedna ili dve svake nedelje, koje su trajale do četiri sata, izvedene su tokom deset meseci 1975–1976. 

" Tragična priča, jadna devojka, " rekla je Anita čitajući ovo. 
" Zar ne razumeš da je ona imala epilepsiju i depresiju. Depresija je izazvala suicidne misli, zato je odbijala da jede. Bila je previše slaba, a depresija se nije lečila kako treba. Njena smrt je greška i roditelja i njenih lekara. Da se nije dogodila medicinska greška tokom njenog lečenja možda bi bila medjunama i dan danas. "
" Ima video, ustvari snimak stvari koje je ona govorila tokom egzorcizama. Poslušaj. Jedna od najjezivijih stvari koje sam čula. "
" Okej, ali jedan snimak njenog glasa, bez slike, me neće ubediti da je bila opsednuta. "

Poslušale smo snimak, ustvari ja sam ga poslušala. Anita nije mogla da ga sluša drugi put. Sve je zvučalo nekako pogrešno, polako me je ubedjivao da je možda stvarno imala demone u sebi. Tražila sam izgovor za ovu grozotu koju sam čula. Mlada Analise je izgovaral odvratne rečenice, grubim glasom koji nije mogla tek tako da svori iz svojih usta. Čak je i pričala stvari na nepoznatom jeziku, latinskom, kako piše u opisu. Konačno sam našla izgovor, ali duboko u sebi znala sam da je izgovor glup i da postoji mogućnost da je njena priča istinita. 

" Ovo je snimljeno tokom 50-tih godina prošlog veka, možda je greška do aparata sa kojim su snimali. Ipak je snimak star skoro 50 godina. " Rekla sam nakon traženja izgovora tokom slušanja snimka.