Naše Male Mračne Tajne

Deo XLII

Cele noći nisam oka sklopila. Okretala sam se po krevetu, pokušavajući da zaspim, ali nisam uspela u tome. U cik zore, na vratima sam dobila doručak, šta je značilo da je šest ili sedam sati ujutru, nisam baš bila sigurna. Pokušala sam da pojedem nešto, ali hrana je bila užasna. U ovoj sobi je sve od čega se plašim, samoća. 

Sela sam u ćošak i stavila glavu na kolena. Tiho sam zaplakala u očaju. Ubrzo je osećaj mučnine zamenio osećaj očaja. Borila sam se sa svojim organizmom kako ne bih povratila u ovoj maloj sobici. Neko je otvorio vrata. 
" Vreme je za jutarnje umivanje, " rekla je jedna medicinska sestra. Kao da je čula moje misli. 

Pošto su mi prekinuli svaki kontakt sa ostalim pacijentima, ja sam naknadno bila u kupatilo. Dobra strana toga, je bila to što sam imala celo kuaptilo za sebe. Istuširala sam se i otišla da umijem lice. Hladna voda je malo osvežila moje lice. Pogledala sam se u ogledalo, videla sam bledu kožu i crne podočnjake. Izgledala sam bolesno, a tako sam se i osećala. Sve bih dala za malo sna, ali krevet je bio mnogo neudoban. 
" Dobro, broj 0998, vreme je za povratak, " viknula mi je medicinska sestra. 
Ne,  dajte mi još malo vreme. Ne mogu više da budem zatvorena tamo. Za razliku od te male sobe, ovde je vazduh bio svež, i ne oseća se smrad sopstvenog znoja. 
" Hajde, moraš da se vratiš, " sada je već bila na nekoliko metara od mene. Obe smo krenule prema sobi. 

Kada smo stigle, pogledala je tacnu, punu hrane. " Hajde, pojedi ovo. Moraš da jedeš nešto pre nego što popiješ lekove. "
" Lekove? " Skočila sam sa kreveta. 
" Da, doktorka Miler ti je prepisala lekove. Imaš i terapiju danas sa njom. "
" Kakve lekove? "
" Za psihozu, ziprasidon. "
" Kako je mogla da mi dijagnostifikuje psihozu? "
" To nije pitanje za mene, moraćeš da pitaš doktorku Miler. "

Medicinska sestra mi je ubrzo donela lekove. Popila sam ih sa čašom vode. Poregledala mi je usta, da se uveri da sam ih popila. Nakon toga je opet zavladala tišina. Činjenica da je Iskra potpisala potvrdu da ostanem ovde, mi nije zvučala kao da je to stvarno Iskra uradila. Sedela sam tako u tišini, samo sa svojim mislima. Osetila sam umor, ali nisam mogla da zaspim. 

Nakon sat, ili dva, u moju sobu su ušli čuvari. Stavili su mi lisice, kao najvećem kriminalcu. Poveli su me za sobom. Hodali smo dosta dugo. Kroz uske, široke, dugačke i kratke hodnike, kroz mnoštvo stepenica. Mislila sam da me vode na terapiju, ali umesto toga, odveli su me u podrum. Tamo je bio jedan krevet. Rekli su mi da legnem. Ruke i noge su mi čvrsto vezali za krevet. Nisam mogla da se pomerim. Nije mi prijalo ovo, ali sam bila premorna da kažem nešto. U tu malu sobu je ušla Anastasija. 

" Nadam se da si spremna za našu malu terapiju. Znaš pre nekoliko decenija, verovali su da je ovo najbolja mašina za lečenje mentalnih bolesti. Više se ne koristi, ali možda tebi pomogne. Videla sam kako radi na tvom dragom prijatelji. "
Čuvari su uneli neku mašinu. 
" Predstavljam ti mašinu za elektrošok. Ne brini, obično bi smo ti ubrizgali anesteziju, ali mislim da si ti dovoljno jaka devojka da podneseš bol. Elektrokonvulzivna terapija će ti verovatno pomoći. Oseća ćeš se bolje, a svi tvoji problemi će nestati. Sigurno će da te pecne malo, ali mislim da ćeš preživeti. "

Stavili su mi nešto na glavu. " Danas sam raspoložena za malo jaču struju. " Stavila mi je nekakv štapić u usta, kako niko ne bi čuo moj vrisak. "Ponavljam, ne brini, samo će malo da te pecne, " okrenula se prema čuvaru, " stavi na maksimum, 480 volti. " 

Za sekundu sam osetila oštar bol. Pokušala sam da vrištim, ali me je sprečavao onaj štapić. Anastasija me je gledala sa osmehom. Bol je bio toliko jak da nisam više mogla da ostanem pri sebi. Srce mi je lupalo velikom brzinom, a u trenutku kada nisam više osetila bol, nisam mogla da osetim nijedan deo mog tela. Pokuašaval sam da ostanem budna, ali kada sam zatvorila oči na malo duži period, zaspala sam.

U medjuvremenu:

Trčala sam sam kroz hodnik brzinom svetlosti. Imala sam hitan slučaj u jednoj bolničkoj sobi. Što sam bila bliže toj sobi, glasno pištanje aparata je bilo sve jače, kao i glasovi uplašenih medicinskih sestara i doktora.
" Anita, pomozi mi da je okrenem. "
" Šta se dešava? "
" Ova devojka ima već 13 napad za 24 časa. Svaki napad traje i do 40 minuta. Nikada nisam videla ništa slično. "
" 20 otkucaja srca po minuti, normalna telesna temperatura, krvni pritisak 180 sa 110, brzo donesite 50 ml fenitoina. Pomozite joj da normalno diše. "

Brzo je jedna medicinska sestra ubrizgala fenitoin, tako da je napad počeo da se smiruje. Kada smo bili sigurno da je napad prestao, vratili smo devojku da leži na ledjima. Pogledala sam joj zenice. Prvo sam pregledala levo, a onda desno oko. Primetila sam da nešto nije u redu sa njenim levim okom. Kada sam ponovo pogledala, primetila sam neku crnu tačku na njenoj beonjači. Mislila sam da je to normalno pa nisam nikome spominjala ništa. 

Izašla sam iz sobe i krenula prema toaletu. Na tom putu, videla sam Kodija kako leži u jednoj sobi. Odlučila sam da odem i da proverim kako je on. Ušla sam unutra, sve je bilo normalno, ali on se nije budio iz kome. Temperatura mu je bila malo povišena, pa sam mu stavila vlažan peškir na čelo. Uverivši se da je sve u redu, nastavila sam da idem prema toaletu. Ali, zastrašujući vrisak mi je privukao pažnju. Okrenula sam se u tom pravcu i videla kako nekoliko medicinskih sestara leže na podu, a iznad njih je stajala devojka koja je pre nekoliko minuta imala napad.