Naše Male Mračne Tajne

Deo XXXIV

Duga noć u mirnoj bolnici je konačno prošla. Sunce se nadziralo iznad krošnja, a zvezde, koje su obasjavale nebo celu noć, su nestajale jedna po jedna. Ulice su se popunjavale. Ljudi su brzim koracima išli na posao, a deca i studenti u škole i na fakultete. Sat je otkucavao tačno šest sati. Moja smena se završila, ali preda mnom je još jedan zadatak, izvući Kodija na nekoliko minuta. Sveštenik se već nalazio iza bolnice. Krenula sam na šesti sprat. Dugi hodnici su bili prazni. Doktori su dolazili tek kasnije, tako da su većinom prisutne bile medicinske sestre. Kada sam kročila na šesti sprat i kada sam prošla pored čuvara, na hodniku sam videla poznato lice. 

" Jesi spremna, " rekla je Anita. Na licu joj je bio veliki smešak, bez obzira na to da je radila celu noć. 
" Valjda jesam, nadam se da će sve proći dobro, " odgovorila sam joj pomalo nesigurno. Probala sam da izgledam samouvereno, ali je ipak se ipak neki strah pokazivao na mojem licu. 
" Sigurna sam da hoće, " rekla je kroz još veći osmeh. Okrenula sam prema ulaznim vratima, pa zati ka vratima koja su vodila u prostoriju za slobodno vreme. " Idem da odvlačim pažnju čuvarima i medicinskim sestrama. Hvala bogu, pa je većina dole u kafeteriji. "
" Okej, srećno. "
" Srećno i tebi, tebi treba više nego meni. "

Okrenula sam se prema Kodijevoj sobi. Krenula sam ka vratima kada je Anita zatvorila ona koja vode u prostoriju za slobodno vreme. Uhvatila sam kvaku, i uz duboki uzdah, otvorila ih. Brzo sam ušla unutra i polako i tiho zatvorila vrata. Kodi je bio obučen u običnu odeću, mantil, a imao je i masku koja je bila na njegovoj bradi. Zagrlili smo se i onda krenuli sa planom.

Izašli smo iz njegove sobe, pa brzo krenuli ka izlaznim vratima. Kodi je prekrio usta i nos maskom, dok sam ja na telefonu namestila alarm, kako bi zvučao kao alarm za hitne slučajeve. Otvorili smo vrata i prošli pored čuvara. Kada sam mislila da je to to, i da će sve proći kako treba, čuvar nas je zaustavio. 

" Izvinite, ko ste vi? " Upitao je Kodija.
Kodi je stao, ali se nije okretao. " Ja sam doktor Viliam Smit, " tiho je progovorio.
" Okrenite se prema meni, doktore... Viliam. "
Kodi se okrenuo prema njemu. 
" Dajte da vidim vašu karticu. "
Iz svog džepa na mantilu je Kodi izvadio karticu. Pružio ju je čuvaru. On je karticu pogledao samo na brzinu. 
" Izvinite, ali žurimo, moramo hitno na operaciju, " rekla sam. Nadala sam se da će nas pustiti. 
Pustio nas je. " Drugi put, stavite karticu na mantil, doktore Viliam, " rekao je čuvar, pružajući karticu Kodiju.
Kodi je klimnuo glavom i vratio karticu u džep. Okrenuo se prema meni i očima mi saopštio da požurim. 
" Novajlije, " rekao je čuvar ispod nosa, ali dovoljno glasno da ga čujemo. 

Zbog manje gužve, silazili smo dole stepenicama. Kada smo konačno bili na koraku od vrata koja su vodila u dvorište bolnice, kamen mi je pao sa srca, i znala sam da smo uspeli. Konačno mi je hladni vazduh dodirnuo obraze. U vazduhu su mirisala sveža peciva iz obližnje pekare. Glasni saobraćaj se čuo u svim pravcima, dok je tihi tok Čarlsove reke ulepšavao taj zvuk. Hodali smo prema zadnjem dvorištu bolnice. U daljini smo videli sveštenika. Gledao je u sat, ali kada nas je ugledao, na njegovom licu pojavio se smešak. Seli smo na klupu. Nekoliko sekundi je bila mrtva tišina, osim zvukova iz prirode. 

" Ja bih vam savetovala da pričate, nemamo puno vremena. " Ubila sam tišinu, kada sam shvatila da ni jedan neće prvi da priča. 
" Veronika? " Sveštenik je tiho izgovorio moje ime.
" Da? "
" Molim te da nam daš malo privatnosti. "
" Dobro, ali dolazim nazat za pet minuta. "
" Dobro, dobro. Samo idi sada. "

Ustala sam sa klupice i otišla da se malo prošetam po jutarnjem suncu. Nisam se puno udaljavala od Kodija i sveštenika. Po nekoliko puta sam se okretala prema njima, kako bih se uverila da sve ide kako treba. Nadala sam se da će sve proći kako treba, i da niko neće primetiti da nema Kodija. Saznala sam da je svako jutro u pola šest, ili sedam, zavisi koji čuvari rade, popis pacijenata. Znam da smo imali dovoljno vremena da se vratimo, ali nisam bila sigurna da je to dovoljno za sveštenika. Od takve noći, nisam ni primetila da sam umorna. Sunčevi zraci su činili moj umor još jačim. Sela sam na klupicu, malo dalje od njih dvojice. Malo sam se opustila i na kratko zatvorila oči. Ni otkuda sam čula glasan vrisak. Brzo sam svojim pogledom potražila Kodija. Videla sam sveštenik drži krst ispred Kodija. Ali, to znači.... to znači da Kodi nije naučio da kontroliše djavola. To znači da sam ja sinoć spavala sa DJAVOLOM!

Počela sam da trčim prema njima. 
" Veronika, odvedi ga odavde što pre! "
Klimnula sam glavom. Sreća što se Kodi onesvestio. Krenula sam prema ulazu, ali sam shvatila da to nije dobra ideja. Setila sam se da negde ovde postoje zadnja vrata, ali nisam bila sigurna gde su. Potražila sam ih, srećom, nije ih bilo teško naći. Projurila sam kroz njih, noseći Kodija. Nije izgledao kao da je toliko težak, ali bio je. Odnela sam ga u kancelariju, to je bilo bliže i sigurnije. 

Morala sam da nadjem odeću za njega. Nisam mogla da zovem čuvare i da ga vide u ovome. Vezala sam ga za stolicu i otišla po njegovu odeću. Na vratima me je zaustavio taj isti čuvar, koji je bio tu i kada smo išli. 
" Kako je prošla operacija? " Upitao je.
" D-Dobro, " odgovorila sam i brzo prošla pored njega. 
Uzela sam Kodijevu odeću, ali kako ne bi video odeću, uzela sam i kolica iz hodnika. Kada sam ponovo prošla pored tog čuvara, opet me je zaustavio. 
" Jel vam treba pomoć sa tim? Inače doktori ne nose kolica. "
" Ne, ne hvala. Jedna sestra me je zamolila da ih odnesem dole. "
Kada sam se okrenula na drugu stranu, prevrnula sam očima. Znala sam da taj čuvar samo radi svoj posao, ali to me je u ovom momentu nerviralo. 

Kada sam bila na četvrtom spratu, ostavila sam kolica i sagnula se da uzmem odeću. Čula sam korake iza mene. Podigla sam se i pogledala u tom smeru. Videla sam Kimberli kako ide u suprotnom pravcu. Ispustila sam dubok izdah i uzela Kodijevu odeću. Ušla sam u kancelariju. Kodi je bio budan, ali nije pokušavao da se odveže.

" Kako možeš tako da me ostaviš? "
" Kako ti možeš tako da me lažeš? "
" Da te lažem? "
" Da, da me lažeš! "
Kada sam videla da nema pojma o čemu pričam, odustala sam od ideje da se svadjam. Pružila sam mu odeću. " Brzo, presvuci se. "
" Um, a da me odvežeš. "
" Treba mi odmor, " rekla sam tiho. 
Odvezala sam ga i on je počeo sa presvlačenjem. Dogovorili smo se da kažemo čuvarima da je bio na razgovoru. Ionako čuvari nikada ne znaju koji doktor kada radi.

Pogledala sam na sat. Pokazivao je šest i dvadeset osam sati. 
" Brzo, uskoro ti je popis! " Požurila sam ga. 

Jednim pritiskom dugmeta, pozvala sam čuvare. Namestili smo se kao što obično sedimo. On na kauču, a ja na fotelji. Čuvari su ga pokupili, hvala bogu, pa nisu pitali ništa.

Ležala sam u krevetu kod kuće. Iskra je bila na poslu, a ja sam pokušavala da zaspim. Kakva avatura, pomislila sam pre nego što sam zatvorila oči i utonula u dubok san.