Naše Male Mračne Tajne

Deo X

U tišino smo sa Kimberli sedeli u njenoj kancelariji. Razmišljali smo o tome šta se desilo i šta će biti nakon toga. Pošto je policija predpostavila da je to uradio neko iznutra, morali smo svi biti prisutni. Jednog po jednog su nas zvali na razgovor, a ko je bio sumnjiv, domah su ga poslali u policijsku stanicu. 

" Ne razumem ko bi tako nešto uradio, " rekla je Kimberli. 
Samo sam odmahnula glavom, pokazujući joj da ni ja ne znam. 
" Zašto misle na nas, doktore, medicinske sestra, psihologe, da smo krivi za to što se desilo. Pa pobogu, nalazimo se u mentalnoj bolnici. Bilo ko je mogao da to uradi. " 

Neko je pokucao na vrata. Vrata su se širom otvorila. Jedan mladić je ušao i prišao Kimberli. Nešto joj je šapnuo i ona je izašla sa njim napolje. Sedela sam na stolici ispred njenog stola i gledala kroz prozor. Čarlsova reka je tekla brže nego inače, sigurno zbog jakog vetra koji ne prestaje da duva već danima. Ljudi su šetali obalom reke, obučeni u toplu odeću, sa kapama na glavama i šalima oko vrata. Drveće je već bilo nago, nijedan list nije ostao ni na jednom drvetu. Sunce se još polako dizalo sa istoka. Bilo je vedro, ali su se tamni oblaci približavali sa zapadne obale Floride. Pošto je prozor bio otvoren, čuo se brzi tok reke Čarls i sirene koje su se zbog vetra čule iz svih pravaca. Nakon nekoliko minuti čekanja, Kimberli je došla. Izraz lica joj je bio drugačiji, ništa srećniji od onog pre, nego još više zabrinut. 

" Veronika, broj 0439 želi da razgovara sa tobom. "
Nisam htela da pričam s njim. Nisam htela da mu pomažem više. Što više mu pomažem on je sve gori i gori. Uopšte ne saradjuje sa mnom. Vrti jednu te istu priču. Kao psihijatar treba da budem strpljiva, ali taj čovek bio tako čudan. Razmišljala sam da odbijem razgovor, ali sam pomislila na posao i mamu. Moram ovo  da završim, ne mogu tek tako da odustanem od njega. 
" Naravno. Odmah ću da pripremim sve za razgovor. "
" Drago mi je što i nakon onoga što se desilo večeras, ti pristaješ da pričaš sa njim. "
" Njemu treba pomoć, a ja sam tu da pomognem. "
Nasmejala se. Ustala sam i otišla u svoju kancelariju. Pripremila sam njegove prošle izveštaje i pritisla zvono kako bi ga čuvari doneli ovde. 

Pet minuta posle, čula sam teške korake koji su se čuli duž celog hodnika. Stavila sam naočare i pripremila se za njega. Ušao je u lisica sa čuvarima. Kao i prošli put, čuvari su stajali ipred vratima. 

" Čula sam si voljan da konačno pričaš sa mnom. Ja se samo nadam da ćemo danas nešto postići za razliku od prošlog puta. " Rekla sam smireno, ali je po mom izrazu lica video da nisam toliko sigurna koliko ja mislim da jesam. 
" Da li si čula šta se desilo sa Anom? "
" Tokom razgovora ne pričamo o drugim pacijentima. "
" Ti znaš da ja ne pripadam ovde, " stao ja na momenat, " ali i on to zna. "
" Ko to zna? "
Pogledao je okolo i pokazao prstom u jednu sliku. To je bila slika kojom testiramo nečije mentalno stanje, bela slika sa crnom mrljom. To je bila moja prilika da saznam malo više o njemu.
" Reci mi, šta vidiš tamo? "
" Djavo, " rekao bez trunke razmišljanja. Gledao je u tu sliku još nekoliko sekundi i onda je svoj pogled usmerio prema meni. " Njemu se ne svidja što imaš druge pacijente pored mene, ne voli da deli stvari, znaš. "
" Mislila sam da ćemo danas da razgovaramo kao normalni ljudi, pošto si već rekao da ne pripadaš ovde. "
" Vidiš ovu tačku na mom oku? "
" Da. "
" To je njegov znak, to znači da sam njegov, da je moja duša njegova. "
" Reci mi, kada su počele fantazije o djavolu? "
" Ti znaš to, i znaš da to nisu samo fantazije. On postoji i trenutno je u mom telu, preuzeo je moju dušu. Zašto ne priznaš sebi istinu i kažeš da je moja priča istinita i da nisam lud. "
" Zato što znam da nije. Slušaj hoću da ti pomognem, ali gluposti koje govoriš neće ništa pomoći. Mislim da smo gotovi za danas. Sledeći put izmisli neku normalniju priču i možda ćeš i izaći odavde. "

Kao i uvek, Sparks strit je bila mirna i tiha ulica. Sunce koje je bilo vidljivo jutros, sada je bilo prekriveno tamnim oblacima, a vetar nije prestajao da duva. Kapljice kiše su polako prekrivale šoferšajbnu. Parkirala sam auto ispred naše kuće i ušla unutra. Bacila sam ključeve na stoćić koji je stajao u hodniku, izula cipele i pacila se fotelju u dnevnoj sobi. Polako sam zatvarala oči, osećala sam se toliko iscrpljeno. Odjednom sam videla Anino telo kako visi sa plafona, pekriveno krvlju. Njena duga crna kosa je plivala u lokvi krvi. Naglo sam se probudila. Iskra je bila za trpezarijskim stolom, pregledavala je neke kotrolne. 

" Jesi okej? " Upitala me je. Izgledala je zabrinuto.
" Biću dobro. Od kad si ti ovde? "
" Bila sam ovde kad si došla. Zar me nisi primetila? "
" Ne, ne, nisam. Jako sam umorna. "
" Čula sam šta se desilo u bolnici. "
" Ana je bila moja pacijentkinja. Imala je traumatično iskustvo. Mislila sam da joj ide bolje, bila sam uverena da će do Božića izaći odatle. "
" Izgleda da je neko imao drugačiji plan za nju. Znam da danas ti treba da praviš pitu od bundeve, ali neću da te preopterećujem. "
" Ma napraviću je. To je sigurno jedina stvar koja može da mi skrene pažnju sa toga. Idem malo da trčim. "
" Nemoj, napolju pada kiša. "
" A da, počela je da pada kada sam dolazila kući. Idem u sobu. "
" Okej, ako ti nešto treba, zovi me. "
" Okej. "

Sišla sam u sobu, skinula farmerke i košulju. Obukla sam trenerku i običnu majicu kratkih rukava. Pogledala sam telefon, imala sam poruku od Anite. 

Anita: Jesi okej? Kimberli mi je rekla da si i danas razgovarala sa brojem 0439.
Ja: Izvini što ti nisam pisala, nisam videla poruku. Dobro sam, može bolje, ali nakon svega nije toliko strašno. Razgovarala sam sa njim, ali ne mogu ništa da izvučem iz njega. 
Anita: Mislim da njemu nema pomoći. 
Ja: Možda, ali moram pokušati. 
Anita: Da, znam. Mislila sam da odemo negde u provod za Noć veštica. Nagovorila sam doktora Smita da me pusti da ne radim noćnu. Možemo da odemo negde.
Ja: Moja sestra ide sa dečkom na neku žurku, tako da ću biti sama kod kuće. Možeš da dodješ.
Anita: Može. Dogovorićemo se još nasigurno dan pre Noći veštica.
Ja: Okej.