Naše Male Mračne Tajne

Deo XXXVII

Probudio me je jutarnji alarm. Nežni sunčevi zraci su se probijali kroz spuštene roletne. Bilo je to pravo zimsko jutro. Iako snega nije bilo puno kao juče, još uvek je vladal prava zimska idila. Neke kuće su i ranom zorom bile osvetljene, dok su kod nekih kuća svetla bila pogašena. Kako bih se što brže razbudila, umila sam se hladnom vodom. Obukla sam se i javila Kimberli da neću danas da dodjem u prvu smenu. Pošto mi je odgovorila dosta pozitivnom porukom, odlučila sam da nastavim sa ovim. 

Otišla sam kod Iskre u sobu, ali nje nije bilo tamo. Kada sam krenula gore u kuhinju, pogledala sam u onaj isti ormar iz noćne more. Bilo me je strah da ga gledam, ali sam skupila snage i otišla da pogleda unutar njega. Glasnom škripom sam otvorila vrata i pogledala u mračan ormar, pun Iskrine odeće i obuće. 
" Ej, šta radiš? " Uplašila sam se od Iskrinog glasa. Brzo sam zatvorila vrata od ormara i okrenula se prema njoj. 
" Uplašila si me, Iskra. "
" Šta tražiš u mom ormaru? "
" N-N-Ništa, ne mogu da nadjem svoju... majicu, pa sam mislila da si je ti uzela, ili da si je slučajno ostavila u svom ormaru, " rekla sam prvu laž koja mi je pala na pamet. 
" Ne znam, možda, kakva majica? Koje boje? "
" Z-Znaš šta, nije ni važno. Uzeću drugu. "
" O-Okej, " ostavila sam je u čudu. Nije govorila nekoliko sekundi, a ja sam krenula u sobu. " Čekaj, Veronika, jel sve okej? "
" D-Da, jeste. Zašto ne bi bilo? "
" Ne znam, nekako si mi čudna u poslednje vreme. "
" Čudna? Kako misliš čudna? "
" Kao da nisi prisutna. Kao da me ne slušaš kad ti pričam. A i sve češće imaš noćne more. Jel se nešto dešava na poslu? Možda bi bilo bolje da nadješ nekog psihologa za sebe? "
" Ma ne, ne brini, sve je okej. Samo sam umorna od posla. Jako je naporno. Pošto zamenjujem i jednu doktorku koja je na bolovanju. To je trebalo da bude samo na nedelju dana, ali se to produžilo na mesec, pa opet na mesec. "
" Jesi sigurna da je samo to? "
" Jesam, 100%. "
" Dobro. E da, ne moraš da žuriš sa spremanjem, posete su tek od devet. "
" D-Dobro. "
Nasmejala se. Ja sam se silom nasmejala, kako ne bi opet pitala šta nije u redu. Ne bih trebala da pričam o Kodiju. Pomisliće da moram je i meni mesto tamo. Za sada je bolje da sačuvam sve za sebe. 

Konačno je došlo to vreme. Trebalo je da udjemo u centar za rehabilitaciju. Nismo razgovarale sa Iskrom na putu do centra. Valjda smo čuvale reči, koje ćemo uskoro da kažemo tati. Bila sam dosta nervozna povodom toga. Jedva sam sebe naterala da izadjem iz auta, ali mi je Iskra bila motiv. Nisam smela da joj dozvolim da prolazi ovo sama. Koračale smo prema ogromnom ulazu. Sve izgledalo tako, tako moderno, za razliku od bolnice, koja je bila stara koliko i sam Kembridž, samo je menjala vlasnike, pa se tu i tamo nešto menjalo. Ceo centar je bio pun neke motivacije i pozitive. Valjda to tako treba da izgleda. 

" Ime i povod dolaska? " Pitala je mrzovoljna žena na šalteru.
" Iskra i Veronika Kejmbel, " rekla sam. 
" Poseta, " dodala je Iskra.
" Recite mi koga posećujete. "
" Trevisa Kejmbel. Našeg oca. " Rekla je Iskra. 
Pogledala nas je iznenadjenim pogledom, " dobro, devojke, " pružila nam je neki papir, " potpišite se ovde, " pokazala je prstom na jednu crtu na papiru, " i ovde, " okrenula je papir i pokazala na još jednu crticu. " Mej, " pozvala je jednu ženu, " možeš li da odvedeš devojke do pacijenta Kejmbel? " 
" Naravno, " okrenula se prema nama, " podjite sa mnom. "

Pratile smo tu ženu, i ušle u lift. Pošto je tenzija bila još veća, nismo pričale ni u lift, ta žena nije počinjala nikakav razgovor sa nama. Šta je u tot trenutku, bilo na našu sreću. Kada smo stigle ispred tati sobe, žena je primetila da Iskra nosi nešto u rukama.
" Izvinite, gosopodjice, ali ne smete da unosite ništa unutra. "
Iskra je pružila plastičnu posudu punu pite od jabuka, " ovo je samo pita od jabuka, " rekla je. Ali, žena nije dozvolila da mu damo pitu. 
" Izvinite, ali takvo je pravilo. Možemo da mu damo pitu tokom ručka. "
" Dobro, šta god. " Dala je plastičnu posudu toj ženi.
Žena je, pomuću kartice, otključala vrata. " Imate petnaest minuta, " pokazala je na mali ručni sat. Klimnelu smo glavom i ušle unutra. Pre nego što je zatvorila vrata, žena nam je rekla da stisnemo jedno crno dugme ako hoćemo da izadjemo ranije.

Iskra i ja smo stajale pored zatvorenih vrata, a ispred nas, na jenoj stolici, okrenut prema prozoru, sedeo je čovek. Taj čovek nam nije bio stranac, ali kao da je bio. NIje bio prisutan tokom naših najlepših godina. Obe smo se pogledale, Iskra je čak i zakašljala, kako bi čovek primetio da smo ovde. Nije reagovao ni na šta. Samo je sedeo tamo, gledao kroz prozor.

" Tata? " Tiho je rekla Iskra. Ja sam pogledala u nju, nisam mislila da će to da uradi. 
Čovek je na nekoliko sekundi spusti glavu i gledao u pod, ali se potom i okrenuo prema nama. Bila sam u pravu. Taj čovek više ne izgleda kao pre. Naš tata je bio snažan i šarmantan, naravno, takvog ga pamtimo. Sada je izlegao staro, imao je dugu sivu bradu i sivu kosu, ali ne na celom dalu glave. Njegove plavičaste oči, bile su crvene i umorne, koža je bila bleda poput snega, kao da je za dvadeset godina ostario pedeset. 

" Tata, to smo mi, Veronika i Iskra. "
" Da, " konačno je progovrio, " sećam se mojih prelepih devojčica. Kako ste porasle, postale ste prave žene. "
Iskra se osmehnula na njegove reči, ali meni nije bilo do smeha. " Donele smo ti pitu, ali nisu nam dali da ti unesemo u sobu. "
" Hvala vam, devojke. Koliko dugo vas nisam video, kao da je prošla večnost. "
Nisam više mogla da ne progovorim. " I prošla je, prošlo je dvadeset godina. Ne znaš šta smo sve preživele. A bolje da ni ne pitaš kako smo došle ovde gde smo sada. "
" Kako je mama? Odavno me nije posećivala. Skoro već deset godina. "
" Čekaj... " 
" Ti ne znaš? " Iskra je nastavila moju rečenicu.
" Šta bi to trebalo da znam? Preselila se negde? Možda kod svoje majke? Nikada nisam voleo tu ženu, a ne mogu ni da kažem da me je ona obožavala. "
" Mama je preminula pre sedam godina. "
" Šta? " Izgledao je iznenadjeno. Nikada nisam mislila da neće znati da mu je žena umrla. Duboko je udahnu, " nisam mislio da će otići tako rano. "
" Kao da te je ikada bilo briga. "
" Kako to misliš? "
" Znamo da si je tukao, ne moraš da lažeš. Videle smo te svojim očima. "
" Jesam, ali nisam više taj alkoholičar. Ostario sam, a sa mnom i moj duh. "
" Znaš, nas dve nemamo ni jedno pozitivno sećanje sa tobom. Pa ti možda to malo više objasni situaciju. "
Iskra me je laktom udarila u struk. Samo sam je pogledala ozbiljnim pogledom i nastavila sa pričom, " znaš da ti je stalo, znao bi da je mama umrla. Sigurno bi te pustili da odeš samo na njenu sahranu. Ne znam zašto si još uvek tu, ali sigurno nisi izlečen, pa te ne žele pustiti. "
" Veronika, ne razumeš. Čak ni ne znaš zašto sam ovde još uvek. Ja bih najradije provodio preostalo vreme sa vama, ali ne vredi mi da odem odavde. "
" Nije me briga šta bi ti hteo. Da si hteo, već bi bio izvan ovoga. Ne vredi više da se trudiš, nikada te neću gledati kao očinsku figuru. To neka ti je jasno. "
" Tako je, ne vredi... "
" A mi sada idemo, nadam se da si nas se nagledao, pošto je to sigurno i poslednji put da smo ovde došli. "
Stisla sam dugme kako bi nas pustili. " I želim ti dug život, tata. "
Povukla sam Iskru prema vratima, i ona su se ubrzo i otključala i otvorila. 

Na putu do kuće je opet vladal tišina. Iskra je odlučila da prekine tu tišinu.
" Zar ne misliš da si bila pregruba prema njemu. Ipak ga nisi videla 20 godina. Možda se čovek promenio. Mislim, sigurno jeste. "
Nisam imala snage da se raspravljam sa njom, pa sam odlučila da nastavim da ćutim i da joj ne odogovaram.