Naše Male Mračne Tajne

Deo XXVII

Nakon par minuta čekanja, oglasilo se glasno zvono. To je bio znak za promenu pacijenata. Čuvari su odveli ove pacijente u njihove sobe i doveli druge. Tražila sam Kodijevo lice, ali nisam ga nigde videla. Sačekala sam još malo. Valjda će doći, valjda ga neće zadržati ceo dan tamo, pomislila sam. 

Vrata su se otvorila i ušla je Anastasija, a za njom i Kodi sa čuvarima. Videla sam da Kodi ne izgleda baš dobro. Brzim korakom sam otišla kod Anastasije. 

" Doktorko Kejmbel, šta radite ovde? " Upitala me je. Izgledala je srećno, uopšte nije izgledala kao da joj je jedan pacijent noćes bio bolestan. 
" Došla sam da proverim pacijenta, pošto sam dobila informaciju da je imao visoku temperaturu. "
" Ne brinite se, on je sasvim u redu. "
Pogledala sam u njegovom pravcu. Čuvari su ga ostavili da sedi na kauču. Glava mu je bila spuštena, izgledao je kao da je mrtvam. " Volela bih to lično da proverim. "
" Naravno, hajde, podjim zajedno kod njega. "
" Ne, zahtevam da idem sama. Ne tiče vas se šta imam da pričam sa njim. "
Nasmejala se i otišla napolje.

Krenula sam prema Kodiju. Nije se pomerao, a glava mu je bila spuštena, celo vreme. Sela sam pored njega. Nije reagovao. 

" Kodi? " Šapnula sam mu, kako niko ne bi čuo njegovo ime. Nisam dobijala nikakv odgovor. Odlučila sam da mu podignem glavu. Kada sam mu podigla glavu, šokirala sam se. Videla sam dve velike crveno, ljubičaste krugove na levoj i desnoj strani njegovog lica, malo više od njegovih očiju. " Šta su ti radili? "
" N-N-Ništa, " šapnuo je. 
" Reci mi. "
" N-Ne znam, ne mogu da se setim. Ali dobro je što su mi to uradili, imam malo vremena, ali sam pri sebi. "
" Slobodan si? "
" Veruješ mi? "
" Da, Kodi, verujem ti. Znam da mi je trebalo dugo, ali verujem ti. Kako da ti pomognem? Šta da radim? "
" Rekao sam ti već. Ne možeš da budeš ovde, osećam da će se uskoro vratiti u moju glavu. "
" Znam da si mi rekao? Ali kako da to uradim? "
" Pozvaćeš crkvu i rečićes da ti treba pop za egzorcizam. "
" Kako da im dokažem da mi stvarno treba? "
" Dovešćeš ga k meni. On ća znati. Sada idi, neću da ga vidiš. "
Brzo sam ustala i izašla iz te prostorije. 

Krenula sam prema izlazu, ali me je Anastasija zaustavila. Rukom mi je pokazala da hoće da udjem u njenu kancelariju. Asistentkinji je rekla da je slobodna, kako bi smo ostale samo nas dve.
" Videla sam kako pričaš sa brojem 0439. "
" To ti je čudno za doktora? "
" To ne, ali mi je čudno koliko si mu bila blizu. Zar se ne plašiš da će da te napadne? "
" Ja verujem svojim pacijentima, to bi trebala da znaš kao doktor. "
" Ja sa svojim nisam toliko bliska. Mislim da si i previše bliska sa njim. "
" Misliš da to nije dobro za posao? "
" Ne znam. "
" E pa slušaj mene, ja mislim da je to bolje za posao, a za tvoje mišljenje me iskreno nije briga. "
" Pazi kako pričaš sa mnom, jedna pogrešna reč i letiš odavde. "
" Čula sam da tvoj otac neće još zadugo biti direktor, možda bi ti trebala da pripaziš na svoje reči. Kao da niko ne zna da nemaš čak ni diplomu iz psihologije, a ne medicine. "
" Kao da ćeš ti postati direktor bolnice. "
" Barem ja imam veće šanse nego što ćeč ti ikada imati. "
Nasmejala sam se pobedničkim osmehom, ali mi je ona uzvratila samo zlim pogledom. Okrenula sam se prema vratima i izašla iz kancelarije. 

Završila sam razgovore sa svim pacijentima za danas. Odlučila sam da ostanem malo duže, kako bih napisala i te nove izveštaje. Dok sam pisala, zazvonio mi je telefon. Videla sam da je Iskra, pa sam se javila.

" Da? " Javila sam se.
" Kada dolaziš kući? "
" Ne znam, mislila sam da ostanem malo duže. "
" Dodji što pre. "
" Zašto? Šta se dešava? "
" Pozvala sam medijuma da dodje u našu kuću. "
" Medijuma? "
" Da, da proveri da li ima nečega u kući. "
" Jesam ti rekla da ne zoveš nikoga i da ne pričaš nikome o tome. "
" Znam, ali sam zabrinuta za tebe. Pogotovu nakon ove noći. "
" Joj, dobro, ajde sad ću da dodjem. "

Požurila sam kući. Za razliku od sunčanog jutra, popodne je bilo tmurno i vlažno. Padala je kiša, i tamni oblaci su pokrili celo nebo, a sa nebom i sunce, koje je samo jutros imalo šanse da zablista. Brzo sam stigla kući. 

Ušla sam unutra i videla Iskru kako sedi sa ženom svetlo plave kose. Ta žena je izgledala jako otmeno. Kosa joj je bila idealne dužine, sredjena u savršenu frizuru. Lice joj je bilo simetrično, nije imala nikakve imperfekcije. Bila je obučena u modernu odeću, koja je izgledala skupo. Nosila je dijamantske mindjuše, koje su virile iz njene plave kose. Ona je sedela pored Iskre i pušila cigaru. Kada me je videla, ustala je i približila se.

" Ti si verovatno Veronika. Ja sam Luiz. "
" Da, jesam. Drago mi je, " pružila sam joj ruku, ali nije uzvratila. 
" Osećam neku energiju oko tebe, ali nisam sigurna da li je pozitivna ili negativna. "
Pogledala sam u Iskru. 
" Možemo da odem dole, " rekla je Iskra i pokazala prema stepenicama.
Luiz se složila i krenule smo dole. Luiz se prošetala po hodniku i sobama. Videle smo da ne izlazi iz Iskrine sobe pa smo otišle kod nje. Gledala je u Iskrin ormar. Okrenula se prema nama. 

" Osećam da vam je ovaj ormar zadavao problem. "
" Da, ne mogu da smestim sve stvari u njega, " rekla je Iskra.
Uozbiljila se, " ne mislim na takve stvari, " pogledala je u mene, " reci mi ti, Veronika. "
" Pre neku noć sam videla nekog čoveka tamo, ali je on nestao. "
" Nekon pokušavama da dodje do vas, pogotovu do tebe, Veronika. "
" Moćete da mi kažete ko tačno. "
" Osećam energiju nekog mladića oko tebe, " prišla mi je. 
" To je dobro ili loše? "
" Itekako je to dobro. Taj mladić te čuva, ali neko ga sprečava da to radi. "
" Ko? " Upitala sam je.
" Djavo? " Pitala je Iskra. Laktom sam je udarila u struk. Pogledala me je, " šta? Verovatno već zna. "
Luiz me je pogledala, " šta bi trebala da znam? "
" Slušajte, radim u mentalnoj bolnici i imama jednog pacijenta koji tvrdi da ga opseda... "
" Djavo? " Prekinula me je Luiz. 
" Da, " odgovorila sam joj. 
" Neko traži tvoju pomoć i moraćeš da se odozoveš. "
" Već sam se odazvala. "
" Dobro, ali pažljivo sa takvim stvarima. Savetujem ti da se ne boriš sama. " Stala je na momenat. " U jednom momentu tvog života, doživećeš borbu, koja će se svoditi na život i smrt. Na tebi je da li ćeš da se predaš tami ili ne. "
" To je rekla metaforički, jel' tako? " Šapnula mi je Iskra. Nisam joj ništa odgovorila.

Luiz je malo pročistila kuću i sve tri smo popile kafu. Obukla je svoj kaput i ostavila završenu cigaretu. Na izlasku se još jednom okrenula prema meni. 
" Šta god budeš radila, poslušaj sebe, ali slušaj i glasove svih svojih voljenih. Oni će ti pomoći u toj borbi. " Krenula je, ali se opet okrenula prema meni, " i da, poseti oca, biće lakše i tebi i Iskri, a i tvom ocu. "