Naše Male Mračne Tajne

Deo XXI

" Kada vama počinje raspust? " Upitala sam Iskru tokom ručka. Nisam bila nešto gladna, a ona ideja o odmoru na Kubi ili na sličnom mestu mi je trenutno jako prijala. 
" Tek oko 21. ili 22. decebra. Zašto? " 
" Znaš da smo pravili planove da odemo negde za praznike. "
" Da, sećam se. "
Videla sam da mi ne govori nešto. Držala je glavu spuštenu, a nož i viljuška koje je držala u rukama su se tresli. Mislila je da to nisam primetila, ali jesam. 
" Iskra, imaš li nešto da mi kažeš? "
" Bob i ja idemo na Havaje za Božić. "
" Molim? Obećala si mi da ćemo zajedno da odemo negde. Zar ćeš da me ostaviš samu za Božić? "
" Izvini, ali Bob je već rezervisao hotel. Mislim da će tamo da me zaprosi. "
" Ali obećala si mi. "
" Zar ne možeš da budeš srećna zbog mene. I da, nisam ti ništa obećala, samo sam rekla da je to dobra ideja. "
" Imaš li još nešto da mi kažeš? " Videla sam da još nešto krije od mene. 
" Znaš šta? Da! Imam! "
" Reci mi onda. "
" Idem da posetim tatu. "
" Molim? Jesi ti poludela!? Mislim iako odeš, on te neće prepoznati. "
" Zašto ti uvek smeta sve što j uradim? "
" Obe znamo da to nije istina. Ali da posetiš tatu? To je već totalno luda ideja. I šta si mislila da mu kažeš? Da ga pitaš kako je, šta radi? Čovek je u centru za rehabilitaciju već dvadeset godina. Još uvek ga nisu pustili, misliš da je to normalno? "
Iskra je samo naglo ustala i otišla u svoju sobu. Ne znam ni kako joj je mogla pasti na pamet tako glupa ideja. Ponaša se kao dete. 

Pospremila sam sve sa stola i oprala posudje. Toliko toga se desilo danas. Odlučila sam da odem na trčanje. Obukla sam se u udobnu odeću za trčanje i obula patike. Otišla sam da trčim u Longfelov park. 

Nebo je bilo prekriveno tamnim oblacima. Gola drva su se nadzirala do neba. Trčala sam po stazama u parku i došla do jednog poznatog mesta. Videla sam visoki istočni redbud. Morala sam da dodjem do daha, pa sam sela na klupu ispod njega. Ova klupa ima toliko prelepih memorija. Moj prvi poljubac se desio ovde. Iako je vreme sada bilo tmurno i hladno, ja sam se prisećala nežnog povetarca, toplog i prijatnog vazduha i zalaska sunca. Zalazak sunca pravio je nežne ljubičaste i ružičaste boje na nebu. Vratila sam se u sadašnjost i uzela gutljaj vode iz flašice. Odlučila sam da nastavim sa trčanjem. 

Dosta dugo sam trčala. Nisam mislila da ću se toliko zadržati. Čak nisam ni primećivala koliko sam se odaljila od kuće. Pre nekoliko minuta sam bila u Longfelov parku, ali sada sam se nalazila na Memorijal drajvu, ali još istočnije od Andersonovog mosta. Bila sam blizu Riverbend parku. Htela sam da se tamo malo odmorim i da se onda vratim kući. Nisam često dolazila u Riverbend park. Bio je to dosta mali park, a većinu vremena bio je prazan iako je blizu Kenedijeve škole. Da, Kenedijev park je bio samo nekoliko minuta odaljen od škole, ali ovo je bio idealan park za učenike koje su voleli da provode vreme ,namenjeno za ručak, sami i izolovani od ostatka škole. 

Došla sam kući mrtva umorna. Zadržala sam se skoro tri sata. Bilo je vredno, izbacila sam većinu negativnih stvari iz sebe. Otišla sam u kupatilo. Skinula sam odeću sa sebe i ušla u tuš kabinu. Oživala sam ispod mlaza tople vode. Sve oko mene je bilo zamagljeno. U jednom trenutku sam pogledala prema vratima. Videla sam siluetu nekoga. Mislila sam da je to bila Iskra. 

" Više se ne ljutiš? " Upitala sam je. Nisam dobila nikakav odgovor. " Izgleda da se ipak ljutiš. " Kada nisam dobila odgovor ni da ovo, još jednom sam pogledala prema vratima. Videla sam da je silueta ovog pita veća, što znači da je taj neko bliže. Nisam skidala pogleda sa toga. Kada sam skupila hrabrosti da otvorim tuš kabinu, nije bilo nikada. Tišinu u kupatilu su prekinuli moje glasno disanje. Srce mi je lupalo 200 na sat. Isključila sam vodu i polako izašla iz tuš kabine. Uzela sam peškir koji je stajao na veš mašini pored tuš kabine. Stavila sam peškir oko svog tela i krenula prema vratima kupatila. Otvorila sam ih, ali nije bilo nikoga. 

" Iskra! Zašto mi ulaziš u kupatilo? Zar ne vidiš da se tuširam? " Viknula sam joj.
" O čemu pričaš? Nisam izlazila iz sobe. I zašto bih ti ulazila u kupatilo? " Čula sam njen glas iz sobe.
" Nemoj da lažeš, videla sam te. " 
" Šta pričaš ti? " Njen glas je postao glasniji. Došla je kod mene.
" Videla sam nekoga u kupatilu. A to si mogla samo da budeš ti. "
" Ne znam koga ili šta si ti videla, ali mene nisi. " Iznervirana je otišla nazat u sobu i zatvorila vrata.
Stajala sam još neko vreme u hodniku dok nisam otišla da se obučem. Kada sam se obukla, osušila sam kosu i otišla do svoje sobe. Pogledala sam sa kim sutra imam razgovore i legla u krevet. Bilo je oko sedam sati uveče, ali sam bila do sta umorna. Nisam odmah otišla da spavam. Prvo sam pogledala telefon i onda sam malo čitala knjigu. 

Nakon nekog vremena, uhvatio me je još veći umor nego pre nekoliko minuta. Stigla mi je poruka na telefonu. Bila je to Iskra.

Iskra: Idem napolje. Zaključaću vrata, tako da ne moraš da ustaješ.

Zašto jednostavno nije došla to da mi kaže, pomislila sam. Nisam joj ništa odgovorila. Okrenula sam se na drugu stranu i ubrzo zaspala. 

Oko tri sata ujutru sam se probudila. Bila sam prekrivena nekim hladnim znojem. Videla sam kako Iskra stoji na mojim vratima. 
" Šta hoćeš? " Pitala sam je pospanim glasom. Nisam dobila nikakav odgovor. Nisam primetila kada je otišla, ali je više nije bilo. Zašto je budna tako kasno? 

Okrenula sam se i pokušala da zaspim. Čula sam kako mi je zavibrirao telefon. Mrzovoljno sam se okernula prema telefonu i pogledala u njega. Poruka od Iskre. Zar je toliko detinjasta da ne može da mi kaže ništa nakon svadje.

Iskra: Neću dolaziti kući večeras. P.S. Znam da spavaš, ali videćeš poruku ujutru :)