Naše Male Mračne Tajne

Deo XII

Mrtva tišina popunjavala je celu sobu, čuo se samo glas voditeljke The Voice-a iz dnevne sobe. Iskra je sedela ispred mene. Bila je ćutljiva, nije mi izgledala kao sva svoja. Disanje joj je bilo ubrzano, a ruke su joj se tresle skoro neprimetno. Gledala sam kako seče parče belog mesa. Nije uspevala da ga odseče pravom linijom. Nekako je uvek nož bežao u levu ili desnu stranu. Ostavila je viljušku i nož na tanjiru i nervozno uzela čašu vode. Sačekala je nekoliko sekundi i onda uzela gutljaj hladne vode. Bila je vidno uznemirena, samo nisam znala zbog čega. Kada sam konačno odlučila da je pitam šta nije u redu, ona je ustala i rekla da ide negde sa Bobom. Na brzinu je oprala ruke, obukla kaput, obula cipele i brzinom svetlosti izašla napolje. Ostala sam da sedim sama za trpezarijskim stolom u čudu. Kada sam konačno primetila da je ona stvarno otišla, ustala sam i pokupila svo posudje sa stola. Iako mi nije bilo jasno zašto je tako brzo otišla, nisam se ni potrudila da je nazovem ili napišem poruku. Bila sam uverena da će mi reći kad ona to poželi. Više sam se fokusirala da ne ispustim svo posudje iz ruku. Pažljivo sam ih stavila na radni sto pored sudopere. Nije mi se dalo da ih operem, samo sam uzela jabuku iz činije koja je stajala u dnevnoj sobi i nastavila da koračam do sobe. 

Nekoliko puta sam protrljala jabuku o majicu i zagrizla u nju. Sela sam za sto i uključila računar. Pokušala sam da se koncentrišem na ono što pišem, ali mi nešto nije dalo mira. Odlučila sam da se malo opistim i da meditiram nekih pola sata, samo da se otarasim tok neprijatnog osećaja. Vezala sam kosu i sela na pod sobe. Sva svetla su bila ugašena, jedino što je dajalo malo svetlosti u sobi je bila sveća koja je stajala na noćnom ormariću pored kreveta, kao i ekran od računara. Duboko sam udahnula i izdahnula. Pokušala sam da se opustim, ali taj neugodan osećaj nije popuštao. U glavi mi se pojavila slika jadne Ane, kako visi naopačke sa plafona. Još jednom sam duboko udahnula i izdahnula. 

Nakon petnaestak minuta sam odustala od toga. Ustala sam i  opet sela za računar. Ne, nije mi bilo bolje, ali morala sam da napišem izveštaje o današnjim razgovorima. Kada sam završila, upisala sam datum, 28.10.2021., kao i vreme, koje je u momentu prvog razgovora bilo 09:21. Još tri dana do Noći veštica, pomislila sam. Nikada nisam verovala u te natprirodne stvari, ali sam uvek volela Noć veštica, svu tu atmosferu, ukrase, hranu i naravno slatkiše. Ove godine kao da je nešto drugačije, osetila sam kao da se nešto u meni promenilo po pitanju natprirodnog. Kao doktor, nisam smela da dopustim da me verovanje u takve budalaštine i priče ometi u mom poslu, koji se svodi na medicinu i logiku, LOGIKU, ponovila sam. 

Nakon što sam završila sa pisanjem svih današnjih izveštaja, legla sam u krevet. Nekakav umor me je uhvatio samo nekoliko minuta nako što sam legla. Čula sam Iskru kako ulazi, ali nisam htela da pričam sa njom u tom momentu. Bila sam umorna. Samo nakon skoro deset minuta utonula sam u duboki san. 

Probudio me je alarm, koji se oglašavao u tačno šest sati ujutru. Mrzovoljno sam ga ugasila i ustala. Otišla sam do kupatila, oprala sam zube i umila se. Krenula sam u Iskrinu sobu, ali sam videla da je krevet prazan. Otišla sam gore, ali nije je bilo ni tamo. Bilo je previše rano, sigurno nije otišla na posao u šest ujutru. Bilo mi je čudno, pošto sam je sinoć čula kako dolazi. Vratila sam se dole po telefon i videla da imam jednu poruku od Iskre. 

Iskra: Prespavaću kod Boba.

Šta? Upitala sam samu sebe. Sigurno je dolazila po stvari, ili tako nešto. Bila sam ubedjena da sam čula njene korake kada sam legla. Kada sam malo bolje razmislila i pokušala da se prisetim momenta kada sam čula korake, ti koraci kao da su bili nekako teški i glasni, kao da nisu pripadali Iskri. Sigurno sam samo sanjala, pomislila sam. 

Krenula sam na posao i pogledala današnji raspored. Nisam bila nešto naročito raspoložena za razgovor, tako da sam se obradovala kada sam videla da imamo nedeljni sastanak sa drugim doktorima. Pre nego što sam upalila auto, pogledala sam u telefon. Videla sam poruku od Anite.

Anita: Srećno na današnjem sastanku.
Ja: Hvala, ali zašto? Zar nije to samo običan nedeljni sastanak?
Anita: Jeste, ali čula sam da je ona mala pokvarena Anastasija postala nadležna za šesti sprat.
Ja: Zašto bi to mene zanimalo? Ali, i čini mi se fina.
Anita: Uhh, veruj mi, nakon što je upoznaš neće ti biti više fina. Ta mala je jedna drska zmija, ona nije čak ni kompletno klasifikovana da bude doktro. 
Ja: Zašto su je onda zaposlili? Još gore, zašto su je unapredili za nadležnog?
Anita: Zato što je ona jedinica direktora bolnice. Bukvalno, povratiću.
Ja: Hahaha, samo opušteno. Možda neće biti tako zla. 
Anita: Ma da, samo je gledaj. Javićeš mi šta je bilo na sastanku.
Ja: Zar ne ideš i ti?
Anita: Nisam glavna sestra ove nedelje, Bridžit je. 
Ja: A, okej, javljam ti sve. 
Anita: Okej.

Prostorija za sastanke je bila skoro prazna. Jedan sto je bio okrugao, on je bio namenjen za doktore i glavne medicinske sestra sa svakog sprata. Drugi sto koji je bio pravougaonik bio je namenjen za nadležne svakog sprata, kao i direktora, koji se nije pojavio ni na ovo sastanku. Pored mene su sedela još dva doktora, i  tri medicinske sestre. Za drugim stolom su bili prisutni gospodja Nelson, nadležna za prvi sprat, doktor Smit, koji je bio nadležan za četvrti sprat, gospodja Alton, koja je bila nadležna za treći sprat, gospodin Beket, nadležan za peti sprat, gospodin Vilijams, nadležan za šesti sprat, barem  do danas. Gospodin Vilijams danas ide u penziju, a zamenjuje ga Anastasija Miler, ćerka direktora Toma Milera. Drugi doktori i medicinske sestre su došle par minuta pre početka sastanka. 

" Pošto sam od danas ja nadležna za šesti sprat, vidim jednu doktorku koja leči jednog od najtežih slučajeva poremećaja ličnosti, doktorku Kejmbel. Molim vas, ustanite da vas svi vide. " Rekla je Anastasija i pokazala rukom prema mom pravcu. 
Nervozno sam ustala, " dobar dan svima, gospodjice Miler, broj 0439 nije dijagnostifikovan kao slučaj poremećaja ličnosti. " Možda sam trebala da razmislim pre nego što sam izgovorila tu rečenicu.
Pogledala me je nekakvim zlim pogledom. " A stvarno? Doktorko Kejmbel, kakvu bi ste mu dali dijagnozu onda? "
" Od njega još nisam dobila dovoljno informacija koja bi ukazivala na odredjeni poremećaj. Možda bih mogla da se složim sa vama da on ima teži poremećaj ličnosti, ali ne mogu to i da dokažem. "
" Recite mi, šta ste otkrili o njemu do sada. Koliko ja znam, vi čak ne znate ni njegovo ime. "
" Ja vam se izvinjavam, ali to je privatno. Kao psihijatar ne smem da pričam o nečijem slučaj, osim ako imam dozvolu samog pacijenta, ili ako je situacija toliko alarmanta. "
" O, molim vas. Pa ja sam nadležna za njega. I sigurno nećete pitati psihopatu za dozvolu. "
" Ako vas baš toliko zanima stanje broja 0439, ja vas molim da me privatno pitate za njega, a i sve vam piše u izveštajima koje sam vam dala. I ne, naravno da neću da ga pitam za dozvolu, ali situacija nije toliko alarmanta da deli privatne detalje o njemu. "
" Mislim da je doktorka Kejmbel u pravu u ovom slučaju, gospodjice Miler. Čak i najteži pacijenti imaju pravo na svoju privatnost. Ja vas molim da ispoštujete pravila koje je vaš otac, lično, napisao. Nadam se da ne mislite da vi ne morate da poštujete ta pravila, samo zato što ste direktorova ćerka. " Gospodja Nelson me je odbranila, a pridružili joj se i gospodin Smit, gospodin Beket, i četiri doktora i dve medicinske sestre. Nakon toga je Anastasija ućutela. Bila je vidno iziritirana, ali je pokušavala da to prikrije jednim lažnim osmehom. 

Kada sam izašla iz prostorije za sastanak, prvo sam poslala poruku Aniti i onda se uputila prema kancelariji. 

Ja: Bila si u pravu, Anastasija je jedna bezobrazna zmija.
Anita: Rekla sam ti.