Naše Male Mračne Tajne

Deo XXXIX

Stajala sam na vratima od Iskrine sobe. Videla sam je kako stoji ispred prozora i gleda u jednu tačku. Nisam mislila da će je tatina sahrana toliko pogoditi. Htela sam da pričam sa njom, ali mi je glas u glavi rekao da je ostavim. Napokon, nakon nekoliko minuta stajanja, krenula sam u pravcu sobe. 

Skinula sam mindjuše i stavila ih na sto, duboko izdahnula i bacila se na krevet. Osećaj mučnine nije prestajao već danima. Tatina sahrana me je podsetila na vreme kada je mama ležala u bolnici, tokom svojih poslednjih dana. Bio je samo momenat kada će nas napustiti. Iako sam pokušavala da izlegam kao da me sahrana nije toliko pogodila kada je Iskra bila u blizini, u meni je vladala oluja emocija. Koliko god mrzela tog čoveka, i koliko god on ne zaslužuje da ga Iskra i ja volimo i poštujemo, on nam je ipak tata. Neki pomisao mi nije dao da mu oprostim, za sve što je uradio, i sve što nije. Ipak, moje misli su se vratile na mamu. Šta bi ona pomislila kada bi videla da imam tako negativne misli uprete mom tati? Bila bi razočarana. Ona ga je volela i posećivala u trenucima kada je i sama bila na granici sa smrću, kada joj je jedina nada bila porodica. Kako sam sebi mogla da dopustim da tako pričam sa njim. Da mogu da vratim vreme, ne bih tako postupila. Ostala bih tamo i pričala o životu sa njim, koliko god bi mi oni dopustili. Pričala bih mu o detinjstvu, o sadašnjosti i o planovima za budućnost.

" Veronika? " Čula sam tihi i nežni Iskrin glas kako doziva moje ime. Njen slomljeni glas me je vratio u sadašnjost i činjenicu da ne mogu ništa da učinim povod tate, barem ne više. 
" Da? " Odogovrila sam joj istim tihim tonom. Kada sam je pogledala, njene oči govorile su hiljadu reči. Bile su crvene, poput krvi, iako je htela, nije mogla da sakrije umorne oči od plakanja. Nije joj trebala ni jedna reč da mi kaže da joj trenutno treba zagrljaj. Raširila sam ruke, a ona mi je, brzim korakom, prišla i zagrlila, najsnažnije do sada. Iako je naša razlika jako mala, tek nekoliko sekundi, osećala sam se kao starija sestra. Nisam mogla da sebi dopustim da Iskra izgubi još nekog. Ona je bila devojka lomljivog srca, jako osećajna i nežna osoba. Imala je krhko srce, poput stakla, nije trebalo puno da joj se to isto srce i slomi. Iskrino srce je lupalo brzim tempom, a celo telo joj je drhtalo. Nisam znala šta da joj kažem, ili šta da učinim kako bih joj barem malo ulepšala ovaj tmuran i žalostan dan. Nisam mogla sebi da dopustim da joj ceo odmor, tokom praznika bude ovakav. Iako mi se nije svidjala ideja da ode sama sa Bobom, više nisam razmišljala o odgovaranju o tom putovanju. 

Nešto malo kasnije popodne, došao je Bob. Bilo mi je lakše da je ostavim, pošto sam morala da odem u bolnicu na smenu. Nisam se osećala najbolje, ali ne mogu da dozvolim sebi da propustim još jedan dan na poslu. I onako nema puno posla tokom noći. Hitni slučajevi su retki, a i treba mi malo vremena za samu sebe. Možda ću konačno da razmislim šta ću da radim nakon što se sve ovo sa Kodijem završi. Ne može da ostane u bolnici, ali to bi značilo da će da se vrati u zatvor, i to za ubistva koja nije ni počinio. Niko ne bi verovao njegovoj priči. Ne možemo ni da mu platimo jako dobrog advokata, nemamo toliko novca, a ne mogu da ga ostavim da trune u zatvoru. 

Satima sam pokušavala da se koncentrišem na posao, ali nije mi uspevalo. U jednom trenutku, moji prsti su bez problema išli od slova do slova na tastaturi, ali već u drugom, zaustavljali bi se iznad nje. Skinula sam naočare i prstima trljala nosnu kost. Glava me je ubijala, a sama pomisao na hranu mi se smučila. Iako ceo dan nisam ništa jela, nisam mogla ni da stavim parče hleba ili salate u usta, pošto bih sve to izbacila odmah nakon par minuta. U glubo doba noći, stigla mi je poruka. Prvo me nije zanimalo ko je pisao, pa nisam gledala. Ipak, pomislila sam na Iskru. Možda joj treba nešto, ili samo hoće da razgovara, pomislila sam. Uzela sam telefon i podigla ga. Videla sam da to nije bila Iskra, već sveštenik. Zašto bi on pisao tako kasno? Sigurno je nešto jako važno. 

Sveštenik: Molim te da odmah izadješ napolje.

Brzo sam uzela jaknu i potrčala napolje. Kada sam izlazila, Anita je pokušala da mi kaže nešto, ali sam joj rekla da ne mogu trenutno da pričam. Kada su se velika ulazna vrata otvorila, hladni vetar je silom ušao u bolnicu. Iako snega nije bilo puno, temperatura je još uvek bila duboko ispod nule. Pokušala sam nadjem sveštenika, a pošto nisam mogla da ga vidim, krenula sam prema zadnjoj strani bolnice. Konačno sam ga ugledala, ali nije bio sam. Pored njega je stajao jedan stariji čovek. Odmah sam primetila da nose sličnu odeću, pa sam shvatila da je i on sveštenik. Prišla sam im, a sveštenik je odamh krenuo da priča.

" Veronika, moramo pod hitno da obavim egzorcizam nad dečkom. "
" Što pre to bolje, " dodao je drugi čovek. 
" Da, Veronika, dete, ovo je sveštenik Nikolas. Doleteo je čak iz Rima kako bi bio prisutan tokom egzorcizma. "
" Po rečima oca Martina, stvar je ozbilja. "
" Pre neki dan je postala još ozbiljnija. "
" Kako to misliš dete? "
" Jednom mi je Kodi rekao da je nauči da kontroliše djavola u sebi. Ja sam mu poverovala, ali naravno, slagao je. Pre neki dan mi je dao ultimatum. Imamo samo vremena do Božića, ako ga ne oteramo do tada, ubiće Kodija. " Od tih reči, moje oči napunile su se suzama, ali sam pokušala da ih zadržim. 
" To nam tek sad kažeš! Moramo do odmah da oradimo. "
" Ne, ne, ne. Ne razumete. Ne možemo to odmah. "
" Daj nam jedan dobri izgovor. Zar ne misliš na život tog mladog dečka? "
" Ne, ne, ne, jedna od najgorih doktorki je tamo, i nadležna je za njegov sprat. Ako ona sazna, dobiću otkaz. Nikako to ne smemo uraditi sada. "
" Nisam nam dala dobar izgovor. "
Samo je otac Martin vodio razgovor sa mnom. Otac Nikolas je samo stajao tamo, zarobljen u sopstvenim mislima. Nakon nekoliko minuta diskusije, ipak sam popustila. Moram da reskiram svoj posao za Kodija. Ne mogu zauvek da budem sebična.