Naše Male Mračne Tajne

Deo XLIII - FINALE

Toplo letnje popodne. Pored mene je hodala mala devojčica. Devojčica tamnih očiju, plave kose i nežnih crta lica. Nosila je belu haljinicu i crvene cipelice, sa mašnicom u dugačkoj plavoj kosi. Držala sam je za ruku, a na njenoj drugoj strani, držao ju je za ruku čovek iz mojih snova. Prijatno letnje popodne, ptice su pevale, letnje cveće je mirisalo ceo put. Nije bila gužva na groblju. Većina ljudi je uživala u ovom nedeljnom popodnevu kod kuće ili negde u prirodi. Mi smo imali drugačiji plan. Polako smo se probližavali grobovima. 
Pružila sam jednu belu ružu devojčici, " evo postavi je na grob bake. " Uzela je ružu, sagnula se i nežno stavila ružu pored maminog groba. 

Ovde Počiva...

 
Alisa Kejmbel, rodjena Kolins
12.03.1965. - 25.05.2014.

... prijatelj, kćerka i majka, nikada nićeš biti zaboravljena.

Devojčica je ostavila ružu i na tatinom grobu. 

Ovde počiva...

Trevis Kejmbel
06.08.1960. - 19.12.2021.

... čovek velikog srca, čovek kog bi svako zavoleo.

Sešt godina ranije...

Pokušavala sam da otvorim oči. Smetalo mi je jarko crveno svetlo, koje se palilo na svakih nekoliko sekundi. Konačno sam došla k sebi. Imala sam jaku glavobolju, nisam mogla da se setim šta se desilo. Primetila sam da su mi vrata od sobe bila otvorena. Brzo sam ustala i izašla napolje. Oko mene su bila mrtva tela medicinskih sestara i čuvara. Svakome od njih je krv lila iz očiju, a njihova tela su bila u čudnim položajima. 

Krenula sam prema izlazu. Onda sam se setila da je Kodi negde u zgradi. Verovatno u nekoj od soba na četvrtom spratu. Požurila sam tamo. Ovaj prizor je bio užasan, a gore od toga što nisam srela nikog živog. Svi su ležali na podu. 

Stigla sam na četvrti sprat. Proveravala sam svaku sobu, ali Kodija nije bilo nigde. Videla sam poznato lice, Anita je ležala mrtva na podu. Kada sam je videla, suze su počele da mi teku niz obraze. Ne, ne, ne, zašto nju? Zašto sve te ljude? Šta se ovde desilo uopšte? 

Kako sam prolazila iz sobe u sobu, u jednom momantu me je neko povukao za ruku. Stavio mi je ruku na usta. Čula sam korake kako se približavaju. Ti isti koraci su i nestali. Kada je taj neko bio siguran da nema nikog, sklonio je ruku sa mojih usta. Okrenula sam se prema toj osobi. Kodi! Pre nego što je išta mogao da kaže, snažno sam ga zagrlila i nežno poljubila. 
" Kodi, mislila sam da si mrtav, " zaplakala sam mu na ramenu. 
" Dobro je, dobro sam, a hvala bogu i ti si. "
" Moramo da izadjemo odavde. Odmah! "
" Moramo da budemo oprezni, ako nas uhvati, gotovi smo. "
" Ako nas ko uhvati? "
" On. "
" Ko on? "
" Djavo. "
Naježila sam se na njegove reči. Uzeo me je za ruku i povukao me da ga pratim. Ušli smo u lift i korenuli dole u prizemlje. 

Lift se zaustavio u prizemlju. Kada su se vrata otvorila, videli smo da je vazduh čist. Kamen mi je pao sa srca. Znala sam da možemo da se izvučemo iz ovoga. Nije me bilo briga šta ćemo posle, samo da sa izbavimo odavde. Brzim koracima smo prišli vratima, ali Kodi je odjednom stao.

" Kodi? Šta to radiš? " Kada sam se okrenula prema njemu, videla sam kako gleda na nešto iznad vrata. Pogledala sam u tom smeru, i videla onu devojku koja je sa čuvarima išla pored Kodijeve sobe nakon egzorcizma. Ali više nije izgledala kao tada, njene oči su bile crne, a pogled joj je bio demonski. Rukama i noga je bila zalepljena za zid iznad vrata. Širom je otvorila usta, i iz njih je izašao zastrašujući vrisak. 
Osetila sam kako se Kodijeva ruka trese. Pogledala sam u njegovom pravcu. Iz očiju i ušiju mu je curila krv, a njegovo telo se treslo. Videla sam već ovo, u mom snu. Znala sam šta me čeka.

" Zašto radiš ovo? Nisam prekršila tvoj ultimatum!"
" Oh dušo moja, nikada nemoj da veruješ djavolu."

Osetila sam kako mi nešto teče iz očiju. Moje telo je počelo da se trese. Kodi je pao. Zatvorila sam oči. Kada sam ih zatvorila, sve ovo se završilo. Pojavila mi se slika mame i tate, oboje su mi pružili ruke. Krenula sam prema njima.

Nekoliko sati kasnije...

Čula sam kako neko kuca na vrata. Požurila sam da ih otvorim. Širom sam ih otvorila, misleći da je Veronika konačno došla sa posla. Nije je bilo dan, mislila sam da je možda prespavala u Aniti i da je odmah otišla nazat na posao. Na moju žalost, to je bila policija.

" Gospodjice Kejmbel, imamo tužne vesti. "

Nekoliko policajaca je pkušavalo da me smiri. Vrištala sam na sav glas. Nisam mogla da verujem šta čujem.

-----------------------------------------------------------

HOROR U MENTALNOJ BOLNICI U ZAPADNOM KEMBRIDŽU!!!:

Stanovnici Kembridža ne znaju puno informacija o nedavnoj tragediji u Longriver Mentalnoj Istituciji. Po policijskim izveštajima, kada je policija stigla tamo, svako ko se nalazio unutar bolnice, misteriozno je poginuo. Oči svake žrtve bile su krvave. 

Policija savetuje da gradjani Kembridža ne strahuju, i da je sve što se desilo tamo, i ostalo tamo. Vlada Kembridža je, za opštu bezbednost gradjana, proglasila vanredno stanje na nedelju dana. Iako policija Kembridža smatra da to nije situacija za vanredno stanje, vlada je insistirala. Tako da je proglašeno vanredno stanje dana, 23.12.2021. godine u 14h.

Grad Kembridž i država Masačusets je 22.12. proglasio za dan žalosti u celom Masačusetsu. Pozivamo porodicu i prijatelje žrtava, kako bi smo pozdravili svakog preminulog i odali počast našim medicinskim radnicima u LMI-ju, u crkvi Svete Marije, 24.12. u 12 časova. 

Longriver Mentalna Institucija će biti zatvorena do daljnjeg. Do tada, za svako mentalno savetovanje možete da se javite Opštoj Bolnici Kembridža, kao i Pembruk Bolnici na severu Kembridža.

-------------------------------------------------------

Sadašnjost...

Kada smo se približili poslednjem grobu, nisam mogla da ne zaplačem. Srećan rodjendan sestrice, ne znaš koliko mi nedostaješ, koliko sam izgubljena bez moje druge polovine. Spustila sam crvenu ružu pored groba.

Ovde počiva...

Veronika Kejmbel
03.06.1996. - 22.12.2021.

...sestra i prijatelj, zauvek u srcima članova porodice i bližnjih.

Danas bi punila 31. godinu. Znam da nikada nisi volela to što stariš. Barem si umrla sa svojim voljenim, držeći ga za ruku. Iako si pala tako mlada, nikada neću zaboraviti tvoje šale, ili tvoje priče koje si mi pričala kada smo tek izgubile mamu. Uvek si bila tu za mene, a sada je došao red na mene. Još jednom, srećan ti rodjendan. Postavila sam još jednu malu ružu i za njenu bebu, koja nikada nije imala prilike da živi. Verujem da bi Veronika bila savršena majka, iako sigurno ne bi bila spremna na to tada. 
" Hajde kući, Sofi," rekla sam Sofiji. Počela je da trči do auta. Bob mi je prišao i stavi ruku preko mojih ramena, nežno me je poljubio u obraz, i kada ga je Sofija zvala da je juri, pojurio je za njom.

Tvoja priča završila se prerano, ali nije bila uzaludna...