Naše Male Mračne Tajne

Deo XX

" Dugo ti je i trebalo da se setiš mene. " Rekao, ali nije dizao glavu. 
" Nije ni čudo što mi je trebalo toliko. Pogledaj se na šta ličiš. "
" Znaš, zatvor nije baš prijatno mesto. " Još uvek nije dizao glavu.
" Pa nisam ja ona koja te je smestila u zatvor. Sam si to zaslužio, i ti to znaš. "
Sada me je pogledao. Tek sada vidim kako sam bila slepa, kako nisam prepoznala njegove oči pre, a znala sam da su mi poznate. Tokom tih nekoliko sekundi ćutanja, setila sam se našil prelepih uspomena. Ljudi su govorili da je naša veza samo detinjasta veza, bez ikakvog cilja, samo zabava. Ja sam uvek verovala u nas, nikada nisam odustajala od te veze, od naše ljubavi. 
" Zašto sada ništa ne govoriš? Maca ti je pojela jezik? "
" Prestani tako da pričaš sa mnom! "
" Onda mi reci nešto. Odgovori mi na sva predhodna pitanja. "
" Ja sam ti rekao sve, ali je tvoj problem što mi ne veruješ. "
" Kako mogu da verujem u te gluposti? "
" Reci mi, da li su ti se svidjale te priče o opsednutim ljudima? "
" Kako znaš za to? "
" On zna sve, a sa njim i ja. "
Trebalo mi je momenat da dodjem k sebi. Kako on zna da sam čitala ono. U svojoj glavi nisam mogla da povežem sve informacije koje imam, a da ono što stvorim, kao teoriju, ne bude glupo ili paranormalno. Hajde, Veronika, bolja si od toga, pomislila sam sebi. 
" Mislila sam da sa mnom možeš o svemu da pričaš. Barem si tako govorio pre. " Pokušala sam da ga smirim. Da ga zavedem sa nežnim rečima, da ga prisetim na stara vremena. Pokušala sam da izvučem nešto iz njega, nešto što mi će značiti.
" Prestani. Mene nećeš da zavaraš time. "
Približila sam mu se. Znam da je to bila najgluplja ideja koja mi je mogla pasti na pamet, ali ipak sam to uradila. Nežno sam ga uhvatila za ruku. Bila je mrtva tišina neko vreme. On je opet spustio glavu, izbegavao je kontak očima. Odjednom je sasvim poludeo.
" Skloni se od mene kurvo! Nikada me nisi ni volela! Zašto se uopšte sada trudiš! " Počeo je da viče. Njegove reči su mi nekako otvorile oči. Takve reči Kodi nikada ne bi rekao. Odmah sam se udaljila od njega i zvala čuvare. Oni su ga odmah odveli. Na izlazu me je pogledao i rekao nešto. Nisam ga razumela. 

Stajal sam u u toaletu ispred ogledala. Moje oči bile su pune suza, ali nisam dopustila sebi da plačem. Možda je to onaj Kodi, ali je odrastao. Zašto sam uopšte toliko pogodjena njegovim rečima. On je mentalni bolesnik. Moram da prihvatim da to nije više ta osoba, taj Kodi kog sam volela. Pre nego što sam dopustila suzi da se spusti niz moje obraze, obrisala sam je. Podigla sam glavu i pokušala da se smirim. Saberi se, rekla sam sebi. Duboko sam udahnula i izdahnula. Zatvorila sam oči na momenat.

Jedna klupa i Longfelov parku ispod prelepe krošnje istočnog redbuda, koji je već uveliko cvetao. Grane su bile popunjena ružičastim cvetićima. Duvao je nežni povetarac, sunce je polako zalazilo, a temperatura je bila prijatna. To je bila jedna romantična atmosfera. Na toj klupi, u praznom parku sedeli su tinejdžeri od petnaest godina. Nisu razmišljali o budućnosti, niti o prošlosti, sadašnjost im je bila najvažnija. Ti tinejdžeri zvali su se Kodi i Veronika. Kodi je stavio svoje dlanove u dlanove mlade Veronike. Približio joj se i nežno je poljubio. Njihove usne slagale su se kao dve puzle. Savršene jedne za druge. Iako su oboje držali svoje oči zatvorene, osetili su kako osoba ispred njih uživa u ovom trenutku. Kodi je nežno stavio svoje dlanove na Veronikine ružičaste obraze. Iako nisu hteli da prekinu ovaj trenutak, oboje su ostali bez daha. Pogledali su jedno u drugo. Veronika je u Kodijevim zelenkastim očima videla sreću i bezbednost. Kodi je u Veronikinim zeleno-sivim očima video nadu i ljubav. Obo je su bili zaljubljeni do ušiju, nije ima smetalo ogovarnje od strane drugih, ili nesklad izmedju Kodijevih roditelja i Veronikine mame.

Otvorila sam oči i pogledala se u ogledalu. Moje oči su bile puno suza, a kada su suze potpuno popunile moje oči, pustila sam ih neka se slivaju niz lice. Nisam više mogla da ih držim. Mislila sam da sam prebolela njega. Pustila sam da me moje emocije preplave. U jednom momentu je u toalet ušla Kimberli.

" Veronika! Jesi dobro? "
" Da, da, samo, samo sam bila sa pacijentom i njegova priča me je pogodila. " Slagala sam.Ž
" Ako ti treba da pričaš sa nekim slobodno dodji kod mene. "
" Hvala ti Kimberli, ali dobro sam. Samo mi je trebalo da se ispraznim malo. "
" Dobro, ali svakako dodji ako ti je potrebna priča. "
" Dobro, hvala ti još jednom. "

Brzim koracima sam napustila toalet. Bilo mi je neprijatno da pričam sa Kimberli o ovome. Osećala sam se glupo u ovo slučaju. Kada sam ušla u kancelariju pogledala sam u telefon. Kimberli mi je poslala poruku. 

Kimberli: Htela sam da ti kažem da ćeš sutra da zameniš jednu doktorku. Samo ćeš imati nekoliko pacijenata kojima treba dijagnoza. 
Ja: Okej

Savšeno. Samo mi je još ovo trebalo. Pogledala sam na sat i bilo je oko pola dva. Iako mi je ostalo još malo radnog vremena, odlučila sam da odem malo ranije. Pokupila sam sve svoje stvari i otišla do lift. Stajala sam tamo, nisam mogla da se odlučim da li da odem na šesti sprat ili prizemlje. Još uvek nisam bila gotova sa Kodijem, ali nisam imala snage da pričam sa njim. U trenutku kada sam htela da pritisnem dugme za prizemlje, u lift je ušao jedan doktor i jedna medicinska sestra. Videla sam da su u žurbi, pa sam im dopustila da prvo oni izaberu na koji sprat idu. Naravno, sprat 6. Kada sam videla da je njegov prst pritisnuo dugme broj 6, znala sam da neću moći da ne odem kod Kodija. 

Kada smo stigli na 6. sprat, doktor i medicinska sestra su izašli. Kada sam krenula i ja da izadjem, u lift je ušla Anastasija. Ovo je sigurno prvi i poslednji put da je ona nešto dobro uradila za mene, pomislila sam. Nije ništa progovorila, a ja nisam ni htela da prekinem tišinu, koja nije bila ona neugodna tišina, čak mi je i prijala tišina. Ionako ne bi ništa pamento izašlo iz Anastasijinih usta.