HLADNOKRVNI #uređuje se

47. •uređeno

  Dobar dio jutra provodim u krevetu i apsolutno ignoriram sve pozive i poruke sa mobilnog uređaja.
Pokušavam upiti sve ono od sinoć. Moji ujaci zapravo nisu moji ujaci ali su najbliže obitelji koju imam. Sada shvaćam i Joseline koja je tjerala svoj dio odgojne taktike koje se nisu bile baš posve ljudske i normalne.

Ako stvari stoje zbilja ovako to znači da svi oni mogu čuti kako dišem i kako se osjećam? Ne, ovo je zbilja jako loše, posve loše, još ako uzmemo situaciju, mnoge situacije, najbolje bi bilo da se više ne pojavljujem u javnosti do svog bjednog kraja ljudskog života.

Tonem između dva jastuka a glavu prekrivam stišćući se u mekani, lagani poplon. Tiho zacvilim kada začujem kucanje na vratima sobe.

"Sve u redu tamo unutra?" Upita Silas.

"Da! Dolazim za petnaest!" Viknem lica zabijena u jastuk, a onda sam se ponovo uozbiljila razmišljajući o Zacku i Adaline. Znači li da su svi Zackovi na obali nekakva bića ili imaju nekakvu super snagu pa su radi nekih stvari iz proplosti i kodeksa smješteni već generacijama na obali?
Adalind izgleda super normalno i ljudski ali njezin način govora otkriva nešto drugo, da poznaje malo drugačiji svijet.

U glavi mi izlazi bezbroj ideja, načina i odgovora dok se presvlačim i navlačim ugodnu odjeću koja dobro opisuje ujedno i moje raspoloženje.

Doručak izgleda poput kakve kraljevske gozbe a Silas u kutu svog lica sakriva zabrinutost.

"Ujak Elias danas preskače doručak, treba mu nešto vremena..."

"Zašto? Ja sam u redu sa svime, valjda...za sada..." Kažem smještajući se pomalo povučeno i nesigurno navlačeći rukave veste preko prstiju.

"Ne moraš nas više zvati ujacima, sada to zvuči dosta krivo."

"Ja ne vidim problem. Ja sam u redu sa ujacima " kažem nadajući se da mi se to neće oduzeti samo tako.

"Jesi li sigurna?" Upita Silas oprezno.

"Ujaci, pravi ili ne, vi ste mi obitelj, stoga, molim te, ne oduzimaj mi to jedino pravo da vas tako zovem. Bilo bi to poput...nema veza, nebitno" kažem brzo i ugrabim  najcrveniju jagodu te je uguram u usta pa se kiselo nasmiješi.
Žvakala sam brzo kako bih otjerala suze, no ujak Silas se u sekundi našao preda mnome, okrenuo stolac i čvrsto me držao u zagrljaju.
Teško sam progutala jagodu i svom snagom učvrstila taj zagrljaj.
Koliko god sam željela zaplakati prevagnula je ona jača strana mene a ujedno nisam se željela ponovo raspasti pred Silasom jer i sam Bog zna da bi ga to boljelo više nego mene.

"Bio bih sretan kada bi se ovaj vikend družila sa svojim vršnjacima", kaže Silas držeći me za oba dlana.

"Ali..."

"Bez prigovora, ovo zbilja nije dobro. Ti i ta soba... Idi sa curama! Obiđi knjižare, molove što god već radi tvoja generacija!"

"Moja generacija i nije baš posve bistra, znaš, rade svakojaka sranja", kažem otvoreno ali me iznutra zaboli, znam da Elias ne odobrava ovakav vokabular.

"Obožavam tvoj jezik", kaže pa se nasmije.

"Uostalom, znanstveno je dokazano da inteligentni ljudi psuju", kažem onako službeno iako je zvučalo kao da se želim time opravdati.

"Zaprimio sam mnogo poziva. Adalind i Christopher su zvali baš kao i Matt i Zack. Zabrinuti su. Bilo bi u redu da im se javiš."

" U redu, budem. Obećajem." Kažem pogledavajući na kat.

"Gore je. U radnoj sobi. Nije izašao od sinoć", odgovori Silas kada ja klimnem glavom.

Uzimam prazan tanjur i naslažem na njega dvije pogače, komad maslaca, tri velike jagode, nož za maslac a u slobodnu ruku uzimam šalicu kave.
Silas me gleda blaga, dobra pogleda očiju punih nade, ponosa i poniznosti.

"Pokušati ću sa ovime a onda obećajem da ću se javiti Adalind."

"A što je sa ostalima?"

"Paaa... Svakako ću poslati neku vrstu signala da sam još na zemlji."

"Hh, sarkazam", blago će Silas.

Krenula sam stubama oprezna koraka i zaklela bih se da Silas uživa u smiješku i svojoj teoriji nepoznatog.
Sasvim sam sigurna kako predviđa šaroliku budućnost koju ću ja tako lako i spretno izbjegavati, barem još neko vrijeme.