Bela vučica

10.

Beatris i Mes su se popodne našle duboko u šumi. Obe su bile obučene u trenerke, što nije bilo baš najjasnije Tris. Nada se da je neće terati da trči ili nešto slično tome, iapk su ovde da bi je naučila kako da kontroliše svoj Dorinar

,,Objasni mi, molim te, zašto smo morale ovako da se obučemo?"

,,Nećemo danas vežbati obično konrolisanje, kao što radimo na časovima."

,,Hoćeš da kažeš da postoji još neka vrsta kontrole?"

,,Može se tako reći..." Mes je sela na travu i pokazala je Tris da sedne pored nje, što je ona uradila. ,,Celo leto sam učila kako da kontrolišem svoju magiju. Moram ti priznati, nije bilo lako, ni približno. Ali pokušavala sam iznova i iznova, sve dok nisam uspela." Zabacila je glavu pozadi. ,,Moraćeš da nađeš razlog zbog čega ovo radiš, da bi uspela. Znam da ćeš me zbog ovoga smatrati još gorom osobom, ali moj deda je bio moj razlog. Uspela sam jer sam želela da ga učinim ponosnim. I svaki put kada i na tren pomislim da odustanem samo pogledam u nebo. Znam da me posmatra odozgore. I onda se setim njegove rečenice : ,, Nikada nemoj odustati. Sve dok si živa nastavi pokušavati." To mi nekako daje snagu da pokušam ponovo." Pogledala je u nju, ,,Samo trebaš naći svoj razlog zbog koga ćeš uvek pokušavati sve dok ne uspeš."

,, Neko nam se baš raspričao." Nasmejale su se. Nije bila u pravu, ne smatra je groom osobom. Za nju je ona trenutno samo osoba koja voli svog dedu i to nije loše. Naravno da će ga voleti, on joj je ipak bio deda, i ta njena ljubav je dovoljna da ga ona ne osuđuje. Beatris ipak ne prestaje dag a osuđuje. ,, Ne mislim da si loša, bar ne više. Loša osoba ne bi ugrozila svoj život da bi spasila tuđ. A što se tiče razloga... pa...nemam ga..."

Sumnjičavo ju je pogledala Mes. ,,Ja baš mislim da ga imaš."

,,A koji bi to bio?"

,,Edvard."

Pocrvenela je. ,,Edvard? Zašto bi bio Edvard?"

Mes se iz srca nasmejala. ,, Vidi, možda momci nisu primetili, ali oni ne primećuju mnogo stvari. Zato sam ja primetila kako ga gledaš."

,,Znači znaš. I kako bi on trebao da mi bude razlog?"

,,Neću da te lažem, razlikuješ se od Edvardovih bivših devojaka. One su bile zle. Ali možeš da se potrudiš da ga zadiviš."

,,To je dobar plan, ali to neće biti lako."

,,Dobro, onda...", ustala je, ,,...pa da počnemo." Prišla je drvetu. ,,Moraš da naučiš prvo da se fokusiraš na dve stvari istovremeno."

,, Kao što smo pokušavali na času kod profesora Donleša. Dobro, to je lako, već sam uspela."

,,Nije baš tako.Tada smo se skoncentrisali na dve stvari koje su u suštini iste. Sada ćemo se skoncentrisati na dve različite stvari." Uradila je stoj na rukama uz drvo. ,,Pokušaćemo, tačnije ti ćeš, da svu svoju čaroliju usmeriš na podizanje sebe u vazduhu dok stojiš na rukama.

Tris je raširila oči, ,,Nema šanse! Poginuću!"

,,Ne, nećeš. Ako ti je lakše da se skoncentrišeš dok žmuriš slobodno to radi. Ja to uvek radi, tako mi je lakše." Zažmurela je i nakon par sekundi lebdela je u vazduhu. Otvorila je svoje krupne oči, koje su već sada bile plave. Napravila je salto i spustila se na zemlju.

,,Vidiš, nije bilo toliko teško." Oči su joj ponovo posivele, Tris je to primetila. Pita se da li se svaki put koncentriše na to ili joj je to već postala navika pa to čak i nesvesno radi.

,,Lakše je reći nego učiniti." Uradila je stoj na rukama. ,,Šta će se desiti ako krenem da padam?"

,,Zadržaću te. Ne brini se."

Duboko je udahnula. Zažmurela je i namrštila se. Strah joj već obuzeo cello telo, ali trudi se da to sakrije. Podigla se par centimetara od zemlje i tada su noge počele da joj padaju. Mes ju je brzo zaustavila, a zatim polako spustila.

,,Dobro...ovo ne ide."

,,Misliš?", upitala je iznervirano Tris dok je ležela na travi. Srce samo što joj ne iskoči iz grudi. ,,Šta kažeš da, umesto sebe, podignem tebe."

,,Još mi se živi!" Tris ju je streljao pogledom. ,,A da pokušamo sa nečim lakšim? Dai demo korak po korak."

,,Kao na primer sa čim?"

,,Sa listom." List koji je našla je stavila naspram drveta na koje će se Tris nasloniti. ,,Biće ti lakše da podigneš list zato što se nećeš plašiti za njega kao što si za tebe. List i da padne nije strašno."

,,Pa da pokušamo." Opet je uradila stoj na rukama. Pokušala je da podigne list. I tako je pokušavala iznova i iznova, ali je jedva uspela da malo odvoji list od zemlje. Teško joj je da se lepo skoncentriše dok ovako stoji. ,,Ovo ne ide!"

,,Ne ide jer se ne trudiš dovoljno. Moraš da veruješ u sebe." Približila joj se. ,,Gledaj, ne možeš pasti, naslonjena si na drvo, a i ako, kojim slučajem, kreneš da padaš samo pusti list, njemu neće ništa biti. Važi?"

,,Valjda?" Pokušala je ponovo, samo što je ovoga puta uspela. Nije mnogo podigla list, ali ipak lebdi u vazduhu, ne dodiruje zemlju to je bitno.

,,Vidiš da nije strašno."

,,Kako za koga! Nego...Šta ćemo sledeći put da vežbamo?"

,,Isto ovo, samo malo teže."

,,Isto? Zašto?"

,, Jer još uvek ne možeš sama sebe da podigneš. A i neće ti škoditi da bolje uvežbaš." Teško je udahnula i zajedno sa Mes je krenula ka školi. Prijalo im je žensko društvo, dugo su bile samo u muškom društvu.