Bela vučica

55.

Sve je oko nje belo. Sve je oko nje boje dobra. Sve je oko nje boje nežnosti. Sve je oko nje boje snova. Sve je oko nje boje nade. Svako ko je okružen ovom divnom bojom oseća se sigurno, srećno i bezbrižno, ali ona ne.

Na svakom drugom mestu ova boja bi za nju predstavljala ono što i za ostale, ali ovde... Ovde ima sasvim drugačije značenje. Ovde je guši, sputava, ne da mira, izaziva u njoj nemir. Ima osećaj da joj se ovi beli zidovi, kao i ostali nameštaj, podsmevaju. Kao da su namerno tako vedri da bi istakli njena tmurna osećanja.

Sa poteškoćom guta svoju pljuvačku dok sedi za postavljenim stolom. Pogled ne skreće sa crvene svile, koja prekriva sto, kako ne bi videla kako joj se bela soba podsmeva, ali to oseća.

Da sve bude još gore, ona je obučena u lepršavu haljinu, i to baš bele boje. Na struku joj se nalazi srebrni pojas koji ne narušava nežnost haljine. Plava kosa joj pada na ramena, a sive oči kriju bol. Sada bi najradije bila obučena u nešto crno.

Na stolu se nalaze poslužene pečurke, krem-supa i, naravno, pečena piletina... Melovo i njeno omiljeno jelo. Jelo koje je uvek bilo servirano na stolu dok je Mel bio živ. Sada je uvek servirano na stolu kada je Mes kući. Njeni roditelji ne vole ovo jelo, verovatno zato što im se smučilo.

Započela je svoj ručak sama, nadajući se da će ga tako i završiti. Ne želi da sedi za istim stolom sa svojim roditeljima, ne od kada su zaboravili da imaju ćerku. Ne želi da bude ni u istoj kući sa njima, ali ova kuća nije njihova već njena, kao i sve što je bilo Melovo. Njih dvoje još uvek žive ovde samo zbog činjenice da su joj roditelji, a ona nije nemilosrdna.

Njenu samoću, kojoj se toliko radovala, narušili su koraci. Podigla je glavu i susrela se sa tamnim i svetlim očima. Njen otac obučen je u srebrno odelo, a preko levog ramena prebačena mu je bela traka. Njena majka je obučena kao i ona, u lepršavu, belu haljinu sa srebrnim pojasom oko struka.

,,Došla si.", majka joj se obratila nakon što su se smestili za stolom. U njenom glasu se jasno čuje razočarenje.

,,Ovo je moja kuća, naravno da ću doći." Stavila je parče pečene piletine u usta. Skoro pa je i zaboravila koliko je ukusno. Poslednji put kada je jela pečenu piletinu, a i kada je bila kući, bilo je početkom raspusta nakon završetka prošle školske godine. Ubrzo zatim je otišla kod Adriana, jer više nije mogla da podnese svoje roditelje.

Kevin je pogledao u Fionu, a ona se povukla iz razgovora nastavljajući u tišini da ruča. Zna da Mes očekuje ozbiljan razgovor sa svojim ocem.

,,Mes, mi smo ti roditelji." Započeo je najblaže što je mogao, a najradije bi joj samo naredio, ali mora da bude diplomata, jer je baš to njegova ćerka.

,,Zašto se onda ne ponašate kao roditelji?" Pogledala ga je u oči. Čini joj se da je bela boja nikada više nije gušila.

Ignoriše njeno pitanje, jer ako odgovori na njega razgovor koji planira da započne biće bolje da ne započinje.

,,Zar ćemo opet voditi ovaj razgovor?" Ne postoji njihov susret u kojem bi propustili ovaj razgovor koji joj se toliko smučio. ,,Deda je meni ostavio celo nasledstvo. On je bio daleko od glupe osobe. Sigurno postoji razlog zbog koga je sve ostavio meni, a ne Vama, oče."

,,Ali njega više nema, tako da ti možeš da nam prepišeš bar kuću."

,,Ali ja to ne želim, oče." Poslednju reč je ironično naglasila. Razlog zašto ga zove tako jeste njen deda. Od nje nikada ništa nije tražio sem da Kevina zove ocem, a Fionu majkom.

,,Ti retko kada boraviš u ovoj kući. Zašto nam je onda ne prepišeš?"

,,Za dve godine završavam školu i tada ću se vratiti ovde da živim, za stalno. Ako Vam sada prepišem kuću, posle neću imati gde da se vratim, jer Vi me sigurno ne bi primili ovde. Jedva čekate da me se rešite, nisam glupa pa to da ne shvatim." 

Cilj njenih roditelja jeste da je se reše, ali to ne mogu da urade sve dok je celo nasledstvo Meliusovih njeno. Od kada su saznali za to ne prestaju da je nagovaraju da im prepiše bar kuću. Misle da ona ne zna da ko ima kuću, po pravilu Meliusovih, dobija i sve ostalo. Ona to zna, ali to nije razlog njenog protivljenja. Neće im ništa prepisati zato što je deda verovao u nju kada joj je poverio celo nasledstvo Meliusovih.

,,Deda je verovao u mene, tako da mi ništa drugo ne preostaje nego da i ja verujem u sebe, jer jednog dana ja ću voditi celo nasledstvo Meliusovih."

Njeni roditelji ni najmanje nisu oduševljeni onim što čuju, ali ne navaljuju dalje. Imaju još dve godine da je ubede, nadaju se da će uspeti u tome.