Bela vučica

20.

Slepi miševi su odleteli svojim putem, ali su učinili i previše štete svojim prisustvom, iako je bilo kratkotrajno. Zbog njih su se svi razdvojili i više nisu ni znali gde se nalaze.

Noć je postajala sve tamnija, a samim tim i sve jezivija.

Selmon je pažljivo koračao okrećući se na svaki šum. Pogrešio je, ipak ga ovi plaši više od Adriana.

Iz mračne noći pojavila se striga, čudovište jako gadnog izgleda. Ima jako telo gorile koje je veoma otporno. Na rukama ima duge i tanke prste koji se završavaju oštrim, smrtonosni kandžama. Lice joj je naborano, oči su joj sitne, ali to ne znači da ima loš vid, sasvim suprotno, vidi savršeno u mraku. Nos joj je prćast i zahvaljujući njemu može da raspona različite mirise. Ima šiljate vilenjačke uši kojima može da čuje i najmanji šum. Ima velika usta koja ne može da zatvori od velikih i oštrih zuba. Često su krvava. Takođe, ima i kosu, dugu i crvenu poput krvi. Ne zna se da li je kosa prirodno te boje ili joj tu boju daje zgrušena krv njene žrtve. Iako je ogromna zver to joj ne smeta u kretanju, zapravo, veoma je brza i okretna.

Posmatrao ju je moleći se u sebi da ga ne pronađe. Ipak, po onome što su učili u školi o strigi, džabe se nadao. Primetiće drugačiji miris i pratiće ga sve dok je on ne dovede do njega.

U jednom trenutku zver je stala u mesto. Glavu je podigla visoko. Namirisala je nešto.

Selmon je polako počeo da ide unazad. Zažmureo je kada je čuo krckanje grane pod svojom nogom. Kada je otvorio oči striga je već gledala u njega. Kao kip je stajao u mesto, a ni boja njegove kože se nije preterano razlikovala od maltera.

Brzim koracima striga je krenula ka njemu. Mislio je da mu nema pomoći.

Odjednom je veliko korenje odbacilo strigu unazad. Selmon je i dalje nemo gledao u jednu tačku.

Adrian je po trčao ka njemu i prodrmao ga.

,,Selmone, dođi sebi! Ako planiramo da ostanemo živi moramo da bežimo!" Napokon je došao sebi i počeli su da beže.

,,Zašto si me spasio?"

,,Da li možeš samo da ćutiš i da bežiš? Život nam visi o koncu!" Klimnuo je glavom. Iza sebe su čuli strigine korake. Približavala  im se.

,,Moramo nešto da smislimo! Nećemo još dugo moći da bežimo!"

,,Adriane, kako ćemo se uopšte boriti protiv onoga? Nemamo šanse!" Adrianovo lice se ozarilo.

,,Da li bi mogao svoj Dorinar da izvedeš na strigi?" Pogledao ga je izbezumnjeno.

,,Jedva sam tebe onesvestio!", povikao je.

,,Stišaj se! Još nam samo fali da dozoveš još neko čudovište." Ošinuo ga je pogledom. ,,Selmone, trenutno, ja verujem u tebe, a retko u koga verujem, zapravo, samo verujem Edvardu i Mes. Nemoj da me razočaraš. A i sem toga, uradi to i bićemo kvit."

,,Daću sve od sebe."

,,Važi."

Trčali su još malo. Pogledali su se i Selmon je skrenuo, a Adrian se okrenuo ka strigi.

,,Rugobo, mene tražiš!" Zver je ispustila urlik i trčeći je krenula ka njemu. Neverovatno je brza. Jedva je imao vreme da uzvikne: ,,Et radices ejus venerit de terra, venit post me iussum fuerit!"

Korenje koje je izlazilo iz zemlje je saplelo strigu. Adrian je iskoristio trenutak. Ruke je stegao u pesnice i podigao ih u visini glave i striga se našla zarobljena u korenju koje ju je podiglo iznad zemlje.

Otimala se, režela, počela da grize korenje. Adrian se trudio da je zadrži u istom položaju. Svu svoju snagu je usmerio ka tome. Vene na vratu su počele da mu se ocrtavaju.

Selmon nije mogao da veruje koliku snagu ima pa može da zaustavi strigu, makar i na par minuta. Zatim se setio šta treba da uradi. ,,Nunc te iacare magicae, iam youll 'transiat.", ruke je usmerio ka strigi i pogodio je.

Pre nego što ju je pogodio, Adrian je nešto sa mukom izgovorio. Zaključio je da je to razlog zašto je njegov Dorinar toliko zasijao, pa, i zašto je uspeo da onesvesti strigu.

Čim se striga onesvestila, Adrian je pao na kolena. Njegov Dorinar je poništen i striga je pala.

Selmon je po trčao ka njemu i čučnuo kod njega.

,,Da li si dobro?", zabrinuto je upitao.

,,Dobro sam, samo se još nisam u potpunosti oporavio od onog danas. Svu svoju snagu sam iscrpeo. Sada sam slab i više ti neću biti od pomoći. Neću moći da se borim ni sa najslabiji čudovište u ovoj šumi."

,,U redu je. Nećemo se boriti, već bežeti." Slabašno su se nasmejali jedan drugom.

Selmon mu je pomogao da ustane i jednu njegovu ruku prebacio je preko svog ramena. To je bio jedini način da Adrian hoda, a i da stoji.

Šumom se prelomio zavijanje vuka kakvo nikada pre nisu čuli. To zavijanje je bilo zastrašujuće, ali ujedno je davalo i nadu. To nije mogao biti običan vuk, pa čak ni vukodlak.

Adrian je tiho izgovorio Mesino ime. Selmon ga je zbunjeno pogledao, ali on nije obraćao pažnju na njega, već je zabrinuto gledao u daljinu.

,,Napokon je okrenuo glavu ka njemu. ,,Moramo naći Mes, dok ne bude prekasno!" Hteo je Selmon nešto da kaže, ali ga je prekinuo, ,,Sve ću ti objasniti kada je nađemo. Za sada samo trebaš da znaš da je u nevolji, i to velikoj."