Bela vučica

49.

Škola je gotovo pa prazna, još po neki učenik poslednje stvari pakuje u svoj kofer pre odlaska kući. Praznični duh se može osetiti u vazduhu. Svi su uzbuđeni zbog Uzvišenja, zbog najbitnijeg praznika tokom godine.

Uzvišenje označava dan kada su čarobnjaci postali najmoćnija bića. U čast tome čarobnjaci svake godine slave Uzvišenje. Postoje različiti običaji u vezi ovog praznika koji se razlikuju od porodice do porodice, ali par stvari su iste za sve. Ovo je porodični praznik i slavi se u okvirima porodice. Oblače se u svečana odela koja su karakteristična za porodice. Sto se prekriva crvenom svilom, a preko nje se stavljaju omiljena jela članova porodice.

Kako nekima ovaj praznik predstavlja radost, tako nekima predstavlja tugu. To je nešto što je neizbežno. Ne može svako da ima savršeno Uzvišenje.

,,Da li si sigurna da Uzvišenje ne želiš da provedeš sa mojom porodicom?"

,,Odnosi u tvojoj porodici su čudni i zategnuti samo po sebi. Ne želim da budu još čudniji zbog mene. Ali nemoj da zaboraviš da pozdraviš gospodina Trista u moje ime."

,,Koliko puta ti je rekao da ga zoveš samo Gard? Zovi ga tako. Ne zaboravi da te gleda kao ćerku, tako da ako se predomisliš samo dođi." Klimnula je glavom i zagrlila ga. Njen spokoj, to je on."

,,Vidimo se." Poljubio ju je u čelo i otišao.

,,Mama i ja ćemo svakako sami da proslavimo Uzvišenje. Ako hoćeš možeš da nam se pridružiš. Bilo bi joj drago."

Okrenula se ka Adrianu koji je naslonjen na vratima svoje sobe. Oči su mu umorne, kao da danima nije spavao.

,,Koliko god želela Uzvišenje da provedem sa vama, moram da idem kući. Ne mogu zauvek bežeti od svoje porodice. Kakvi god da su, moji su."

,,Kako možeš tako da gledaš na njih. Odbacili su te. Ja Oskara ne mogu da podnesem."

Prišla mu je toliko blizu da ih sada deli samo par ružinih latica. ,,Neću da te pitam kako je prošao vaš susret, jer vidim da nije prošao dobro." Uhvatila ga je za ruku. ,,Kako si ti?" Stegao joj je ruku i napokon pogledao u oči.

,,Biću dobro, ne znam tačno kada, ali biću."

,,Često odlutaš u svoje misli. Zabrinjavaš nas. Ako imaš neki problem kaži nam. Pomoći ćemo ti. Prijatelji tome i služe."

Naglo ju je privukao u zagrljaj, a ona mu je spremno uzvratila. Snažno je grli, a još snažnije steže vilicu dok žmuri. To njoj ne promiče.

,,Rio... Nisi sam, imaš nas."

,,Znam.", šapuće, ,,Ovu odluku moram sam da donesem, ali ne znam kako."

,,Odluči srcem.", jednako tiho priča kao i on, ,,Dosta si slušao mozak, za promenu jednom saslušaj srce. Nećeš se pokajati."

,,Volim te Mes." Još jače ju je zagrlio.

,,I ja tebe Rio, i ja tebe."