Bela vučica

65.

Iz šetnje se vraćaju Teodora i Don. Svako jutro idu u šetnju. Glavni razlog tih šetnji je prvenstveno skupljanje lekovitih biljaka, od kojih će kasnije, pomoću Donovi upustva, praviti napitke. Drugi razlog je da pretraže šumu, u slučaju da je neko rešio da poseti šumu noću, a da se to nije najbolje završilo.

Ispred kuće su ih dočekali Mes, Adrian i Edvard. Don se na to namrštio. Normalno mu je da Mes zateknu ovde, jer često dolazi da ih poseti, kako dolazi zbog treninga, tako dolazi i zbog razgovora. Za razliku od nje, Adrian i Edvard su bili ovde poslednji put kada ih je Don spasio od troglavog lava.

,,Mes, dušo, da li se nešto desilo?" Zagrlila ju je kuma. Nakon što su se odvojile Mes joj je dala pismo.

,,Šta je ovo?" Zbunjeno je pogledala u nju, pa u pismo, pa u Dona, a zatim ponovo u pismo samo što joj je ovaj put pogled ostao na njemu.

,,Melovo oproštajno pismo." Don je seo pored Mesinih nogu. Krilom joj je obgrlio noge, a ona je svoju ruku stavila na njegovu glavu.

Teodora pažljivo čita svaku reč. Suze samo što joj ne napuste oči. Nervozno grize donju usnu. Polako je poklopila pismo i vratila joj ga.

 ,,Da li se sećaš kada sam ti rekla ko je i zašto ubio Auroru?"

,,Da... Ana ju je ubila jer je mislila da je nešto kod nje." Ućutela je na trenutak. ,,Mesečev nož je trebala da sakrije, zar ne?"

Teodora je nemo klimnula glavmo. Rukom im je pokazala da je prate. Ušli su u kuću. Uzela je jastuk i iz nje je izvadila malu drvenu kutiju. Na njoj se nalazi ugravirana glava vuka.

,,Da li si sigurna da baš sada želiš da uradimo to? Možemo da sačekamo par dana."

,,Crna vučica je u Por siempre. Ovo moramo sada da uradimo." Teodora i Don su se pogledali međusobno.

Edvard je uhvatio naslon stolice i jako ga stegao. Adrian mu je ruku stavio na rame. Pogledali su se, a Adrian mu je u znaku podrške stegao rame.

,,Sve će biti u redu. Ako bude preopasno za nju, mi ćemo se umešati."

Klimnuo mu je glavom. Stvarno želi da poveruje u to, ali u sebi oseća neki nemir. Ima osećaj da se ovo neće završiti onako kako se nadaju.

Izašli su napolje. Teodora je otvorila kutiju i iz nje je izvadila nož kakav Mes nikada nije videla. Na tamnom sečivu prosut je plavi sjaj. Podseća na zvezdano nebo. Dršku i sečivo spaja mladi mesec. Drška se presijava na suncu. Sa drške visi mali privezak mladog meseca.

,,Mes, dušo, ispruži ruku. Ovo će malo da te boli, ali nakon što završimo Don će ti zaceleti ranu. Nema razloga za brigu." Pogledala je u Edvarda. Zadnju rečenicu je njemu namenila.

,,Koliko će joj trebati da nauči da kontroliše Melove moći?", pitao ju je Adrian.

,,Pomoću mojih napitaka i Dona, do jutra bi trebal da nauči da ih kontroliše."

Mes je ispružila ruku. Zažmurela je i okrenula glavu kada je osetila kako joj mesečev nož probija kožu. To nije ni najmanje prijatan osećaj.

Nakon što je nož udaljen od Mes, Edvard je pogledao u krv koja prekriva sečivo i namrštio se. Valjda će se sve na kraju dobro završiti.

,,Im 'reserans."

U sledećem trenutku Mes je krenula da pada. Adrian je potrčao ka njoj i u poslednjem trenutku ju je uhvatio za ruku i povuka ka sebi, a zatim i podigao.

Don je poleteo, a zatim joj je liznuo ranu koja je nakon toga počela da zaceljuje. Adrian je fascinirano to posmatrao.

Edvard mu je prišao i uzeo Mes iz njegovih ruku, a zatim je krenuo sa Teodorom unutra. I Adrian je krenuo za njima, Ali ga je Donovo krilo zaustavilo.

,,Odluku moraš brzo doneti."

Adrian se ironično nasmejao. Da li postoji nešto što on ne zna. ,,Odluku sam već doneo."

,,Onda problem reši u što kraćem periodu. Ovo ti je dobronameran savet, jer si njoj ti poslednja nada."

Namrštio se. ,,I nameravam."